Šta je to Uskrs tata?

Ljudi veruju u svakakve stvari, u demokratiju, u Ameriku, u lekovite sposobnosti aronije, u to da će internet spasiti svet, zatim u dobotu korporacija ili mudrost i čestitost predsednika vlade. Kako onda osuditi one koji u samoći ili noću, kad sunce zadje osete nelagodu ili jezu, strah, i onda slute ili veruju de slute prisustvo nekog vrhovnog bića.Nekog vrhovnog bića koje im može pomoći, nekog dobrog i pouzdanog u moru neizvesnog i zlog.
Sa bogomoljama i ljudima koji se veruju i poštuju imam u principu dobra iskustva. Poštujem ih, poštujem njihovu veru: Oni se plaše kuvanja u kotlovima pakla i ako veruju, možeš računati na njih. To je dobro. Barem u nekom smislu nešto ograničava njihov ego. Ima neka sila iznad tih ljudi, od njih se sa njima nikad nisam opekao Poštujem i cenim ljude dakle te ljude koji se mole pred ručak. Ja se ne molim, nisam zahvalan, a trebalo bi da budem. Mada mi se čini da bi bolje, kao Indijanac trebalo da se izvinem onim mrtvim životinjama koje sam pojeo ili kao Bušman, još i mrtvim i pojedenim biljkama. Tu vidim neku vezu. Živiš jer si lišio nekog drugoga života. Ali to je neka druga tema. Religiozni ljudi zahvalni su toj nekoj sili koja je iznad nas. Velika je to tajna, toliko važna da je i moju ćerku zaintrigirala. Tako, negde oko prošlog uskrsa pošli smo u crkvu, htela je da vidi šta je to Uskrs.
Prva i usputna nam je bila katolička crkva.

Napolju sunce, unutra hladno, ogrni se.

„Da zapalimo sveću”, kaže ona.

Da zapalimo.

Sveće prodaje časna sestra, od nekih pedeset ili četrdeset godina, siva i bezoblična što će se ispostaviti da je pogrešano verovanje.

Kupimo i podjemo da zapalimo, ali ona kaže mojoj kćeri:

„Podji devojčice, podji sa mnom da vidiš Krista kako je lijep.”

Moja se ćerka lako zbunjuje. I ovo je zbunjuje. Stoji sa onom svećom u ruci. I ja ne znam šta da kažem, stojim ćutim.

Časnu sestru ispunjava neka strast, volja. Ko bi rekao, toliko energije u tom snuždenom, sivom biču. „Da ovamo, ovamo, da vidiš kako je lijep”.

Nekoliko koraka dalje, u mračnoj niši leži statua Isusa Hrista koga oplakuje Majka Božija.

„To je njegova majka”, kaže časna sestra, „ona ga oplakuje”. „Kako je je lijep, kako je lijep, kršila je ruke Časna.

Moja ćerka brzo zapali tu sveču. Uzela me za ruku, uplašila se Časne. I ja se uplaših, u ugaslim očima strasnih možete pronači plamen, plamen lomača Toleda kako je rekao Miroslav Krleža. Ali Sestra me pogleda nekim čudnim pogledom, ovo je bilo nešto drugo. Gledao sam je sve u oči, a ona se stade uzmicati. Kao uhvačena na delu, in flagranti, kao devojčica, vidjena kad je prvi put napisala ljubavno pismo. U trenu shvatih da je to prava ljubav, između nje i mrtvog ili nemrtvog Božanstva, da je to telesna ljubav, da ona ima svog ljubavnika i da je to ovaj kameni lik dole. Ona mu je i ljubavnica i majka i žena, Marija i Magdalena. Ona žali i sad kako su ga razapeli.
Pognula je glavu.
A ćerka me pogledau oči tražeći odgovor, nešto joj se nije uklapalo. Ja nisam imao odgovor.

Časna sestra brzo umače u mrak crkve ogrnuta Bahovom fugom sa zvučnika. Mora biti da se osećala kao da je gola.

Ćerkicu za ruku i izašli smo na sunce. Nisam hteo da razmišljam šta se dešava kada se crkva zatvori, kako ta hladna kuća sva podrhtava od strasti.

A par stotina metara dalje je pravoslavna crkva. ”Idemo i tamo„, kaže devočica. Idemo.
Zapahnu nas miris tamjana. Gužve nije bilo, a crkva beše okičena. Dan smrti zemaljskog tela Isusa Hrista. Ovi su imali smisla za posao, ili im je nedostajalo novca, više nego katolicima. U stvari jedan poznati, sada mrtvi katolički ”duhovnik„ sa Primorja, zvezda ”gradjanskih inicijativa„ čitave ex Yu mi je tako jednom objasnio. ”Oni nas mrze samo zbog novca, mi imamo više„. Svuda neke kutije gde se mogao dati prilog koji smo i mi dali. I red ljudi koji su na nešto čekali, u koji je moja ćerka nesvesno stala. Ja sam znao šta je to. Ljudi su prilazili i ljubili staklo na nekoj slici, ikoni. I onda sam se setio, sa osam godina, kako sam pobegao iz jedne takve crkve, kako sam se približio staklu kao da ću ga poljubiti i onda video svu tu skramu, sve te sline nepoznatih mi ljudi. Sav taj jad koji iskreno moli, za dušu i zdravlje i ko zna za šta drugo. Ja im nisam uzeo za zlo, ali jednostavno nisam mogao.

”Zar nećemo da poljubimo?„, pita moja ćerka.

”Ne„

Zapalili smo na brzinu sveće i izašli napolje.
Ćerka me gledala prekorno.

”Zašto nismo poljubili?„

”Vidiš kako je prljavo„

Na svu sreću, napolju je nešto drugo privuklo pažnju moje ćerke. U mojoj glavi i dalje su bile crkve, mraćne i nerazumljive. Jednostavno, tu za mene sve prestaje, mogu i da zamislim Bog ai religiju, ali nisam u stanju da s epriključim, da slavim to kako slave i drugi. Ali, šta mogu, ubrzo sam sve zaboravio, sve do sada. Jer beše došlo vreme da se kupi sladoled.

MC

”