Marija u pekari

Pekara za bogate, to j jedno lepo mesto, skroz jedna dobra pekara, tu svira francuska muzika, šansone i to... sve kao u sred Pariza ili Bordoa ili Višija, fde se pravi ona dobra i prirodna kozmetika koju Marija koristi. Enterijer je tako malo taman, ali baš ugodan i udoban. Kao neka etno pekara, ali nije, na zidovima stare lopate za hleb, ali čiste i izglancane. Ima tu i deo za konzmaciju, sa onim ukusno izradjenim malim stolicama, kao iz pariskog bistroa. Kod nas svi tu doručkuju, oko dvanaest ujutru sve se napuni. Tada doručkuje Vračar. Marija voli tu hužvu, to je kretaivna gužva i svi je znaju.

A ta Marija, ona je jednostavno Marija. Sva onako lepršava i pozitivna. Nikad ne priča o poslu, njen otac je profesor na Medicini i ima nekretnine i ko zna šta već. možda je zato Marija tako pozitivna i opuštena i ne priča o poslu. Dobro, i ona je prešla tridesetu, ali to sakriva vešto i nema veze. I ima jako slatkog kucu, eno ga, čeka vezan pred pekarom i maše repom. Da vidite kako joj se raduje kada naidje. Ona je osečajna, možda piše poeziju, možda slika, ali to znaju samo njeni prijatelji kojih ima i ovako, a i sa mreže. I tamo, i tamo je svi znaju. Dodje nekad sa nekim mladićem, nekim šlplovanim i uspešnim sa stilom i dobrim kolima. Mladić pravi druptvo njenom psu dok ona bira. Mladići s akojima se Marija druži to vole. Vole životinje. A ona je za druženje super, iskrena i opuštena, i često se baš koleba u pogledu izbora, ali ima svoj stil. Haljina joj je savršena, a ipak nehajna, i sve to odaje snažnu i složenu ličnost. Uvek je lepo obučena, sportski i baš uvek diskretno našminkana. I ima lepe zube, i beli su. Baš.

Evo i danas Marije, sva trepti, jutro je, ona je oduševljena uslugom. Posmatra kvalitetno, složeno pecivo. Oči joj se smeše kolačićima od integralnog brašna sa ribizlom i rendanom crnom, organskom, čokoladom. Postoje „vrapovi” sa rendanim povrčem, postoje manje zdravi ali primamljivi „mafini”, postoje crni i beli kolači. Kroasani sa pravim puterom, dah Pariza. Zrdav jogurt, običan i voćni, onaj sa aromom marakuje, manga, jagode, višnje... Pa sirevi sa plemenitom budji koji se dobiju uz prepečen hleb. Pravi je doživljaj biti tu, zar ne? I Marija razmišlja baš kao i vi. Pa šta da uzme? Šta bi vi uzeli? Možda komad štrudle od zrelih jabuka koju se nepoznate, spretne ruke savile, možda samo za vas, možda slasnu makovnjaču, možda pecivo sa kremom od svežih žumanaca ili lešnika? Toliko je lepo aranžirano pecivo da ga je prosto greh pakovati i iznositi iz pekare. Ono pripada tu, u taj hram ukusa i estetike. I zato Marija običnio ne iznosi svoje pecivo napolje. Više voli malo da sedne i da izvadi svoj tablet jer pekara ima WiFi, a ona mnogo virtuelnih prijatelja koji žude da znaju gde je ona, u kojoj je fazi i kuda ide. „Doručkujem u pekari za bogate”, zna da im poruči. O, oni je svi razumeju i vole. Marija doručkuje sama, ali to je neka plemenita, odabrana usamljenost.

I usluga Pekare je Mariji baš super. Te sitne žene, neugledne, sve valjda odabrane da nisu spore i trome. Sve u smedjim keceljama, koje tako dobro pašu uz enterijer, to njih čine neuglednima, sporednima, a možda su to takvi karakteri, koji vole da usreće. I sve one imaju na glavi smedje marame, gledaju te pravo u oči i kao da uživaju da vam objasne, da vam kažu, „ovo vam je sa kremom od vanile i borovnica” ili da pitaju „Želite li uz to i čaj od brusnice ili sveže mleko?” Super taj odnos sa pekarkama, one zadrhte na Marijin glas, zaplešu, poskoče, kao da im je smisao života u tome da nju, Mariju usluže. I danas evo, nekoliko pekarki uslužuje Mariju. Ona ima toliko pitanja i želja.

„Ja li ovo od obranog mleka?”

„Sa čime su pogačice?”

„Da li je sa crnom ili mlečnom čokoladom?”

Pitanja je mnogo, pekarke se utrkuju u odgovorima. Nikako ne zna Marija šta bi odabrala, ali svakako nešto najbolje, najbolje za sebe. Samo za sebe.

MC