Kao i juče

Dan. Prvo ptice, a onda zvuk stolnjaka koji se tresu, mrvice padaju sa visih spratova ispred mog prozora. Golubovi zatim slecu, siveo bele grudve perja. Ispustaju zvuke, gugucu, tuku se, jedu i kake. Ovde na sivom asvaltu ispod koga je moj dom. Trljam oci i razmišljam..

Sam sam. Juče nisam bio sam.

Sati prolaze pored mene, sasvim tihi i nerazlucivi jedan od drugog. Skoro da pomislim da sam uspeo da kontrolisem vreme, ali to je samo iluzija. Pogled mi prelazi preko starog belog kredenca „kakvog su imale naše bake”. Malo je prljav, ali nemam nameru da ga ocistim. Ovako ima neki sarm, patinu, šta ti ja znam.

Ruka pada na zemlju. To jest na tanki poderani linoleum kojim je oblozen pod moje jazbine. Tu nalazim i nekakav hladan predmet. U pitanju je casa. Prazna? Puna piva, vode, sperme ako sam možda onanisao. Ne, nisam onanisao, sigurno, tu je još jedna casa, njena casa, jedan dokaz da je bila. Iz sujeverja danas neću skloniti njenu casu. Neka stoji zasticena kao spomenik.. Stavljam ipak prst u tu casu, preostalo je malo tecnosti koju nije popila. To, da dodirujem vodu koja joj je možda doticala usta i mesala se sa njenom pljuvackom me uzbudjuje na kratko.

Dalje paznju mi zaokuplja neki zvuk, znam koji - casovnik što se pomera, lagano, ponekad ravnodusno, ponekad malo iritirajuci. Ipak, on radi svoj posao, ja lezim, ne mrzim ga, ne mrzi ni on mene. A ja sam vam malcice psihicki bolestan. Uobrazio sam da sam svet, doslovno sam shvatio onog japanskog mudraca koji je rekao da kad nadjes centar sebe, zapravo već stojis u centru sveta. Ali to nije važno, ima nešto dugo: mokacni mehur krajnje je nezgodan ujutru. On ima svoje potrebe, nebrekao je valjda, naduo se, pun je i sada me boli. Pokusavao sam politicki mudro da odlozim taj trenutak, odlaska i praznjenja mehura. Moj toalet nij bas udoban. To je toalet sa podom od cigle, nevesto ugradjenim cucavcem bez vodokotlica. Tople vode nemam. Tu se i perem, odnosno tusiram pomucu vlastorucno napravljenog mehanizma o kome ne bih ovom prilikom. Ne znam da li je ovo dovoljno da vam docara zašto trpim ujutru i tek kada gadno pocne da boli ustanem i pomokrim se.

U prostoru kao sto je moj casni dom, higijena je važna stvar. Zbog raznovrsnih buba, mseva, pacova i drugih zivotinjica važno je održavati higijenu, ne ostavljati nikakve mrvice, hranu i slično. To se zove pasivna odbrana. Zato me pojava miseva ne uzbudjuje, okrenem se nocu na drugu stranu, znam da ništa neće naći za jelo i da će razocarni otici. Neka idu kod nekog drugog!

Bude me zvuci koji dopiru spolja. Neki kaminon brekce. Onda tisina. Pridizem se i otvaram prozorcic. Ledeni vazduh, ulazi u moju smrdljivu sobu.

Čini mi se da sam nekada i ja bio covek. Kao i oni sto idu na posao, čini mi se da sam i ja nekada bio kao i svi drugi. Sada vise i ne znam šta je to između mene i njih. Svih njih. Neki zid, granica.

Sinoć je ovde bila Marina, jedna od retkih mojih prijateljica. Malo je starija, cetrdesetipet godina, kurva po zanimanju, nekada je bila naucnica. Sada je bogatiji, mladji i lepsi muskarci uglavnom ne uzimaju. Svi bi manekenke od dvanaest, svi su postali estete i picajzle i naprasno vole decu. čuo sam da cuvaju fotografije obnazene dece po kucama.

Niko više ne voli zrelu ženu, zrelu picku.

Kad smo već kod toga, Marina mi je sinoć prvi put dala. Lezali smo na mojim dusecima na podu i grejali jedno drugo telima, razgovarali o receptima, putovanjima i razlici između keramike i porculana, mislim ništa posebno. Ipak nešto toplo poteklo je između nas. Mislim onoko, kao da se neka vrucina stvorila među nama. Prvo smo se ljubili, zadah iz Marininih usta u početku je bio malo odbojan, ali tu sam malenkost ubrzo prevazisao. Jednostavno, svi mi samo smrdimo i trulimo i to se ima tako prihvatiti bez prenemaganja. Samo je mermer uvek beo i mrtav. Drugo je zivo telo,. Kao mi juče i Marina kojoj se dopadalo da je skidam. Da je skinem sasvim golu, a da joj ostavim carape zbog opasnosti od upale jajnika u mojoj ledari. To je cinilo sigurnim i u još jednom smslu. Toliko su je ubili u pojam klijenti sa tim celulitom da joj neobično prija da ostane u crapama jer se isti ne vidi.

A ja joj kažem da je lepa, samo mi ona ne veruje. Svaka žena misli da je ruzna. Zapravo su sve u nečemu lepe. Ruzne su samo one savrsene žene sa reklamnih panoa sa onim dosadnim savrsenim belim zubima i savrseno cvrstim i elasticnim sisama.

Gura mi vrat u lice. „Lizi!”, kaže, „lizi”. I ja lizem, skupljajuci jezikom tragove njenog znoja, ostatke jeftine kozmetike koju koristi, njenu isperutanu kozu… Osecam taj topli vonj žene, svaka ima nešto posebno, ali postoji i nešto zajednicko. Ne mogu da objasnim, ne razumem….

Lizem je polako. Udaljim jezik, pa je dotaknem na neockivanom mestu. Ona uzdahne, to je pali... Sise su joj velike, a bradavice meke. Njime poklanjem posebnu paznju. One se onda malo ukrute. A ja silazim pre kobokova i pupka, na nize, hvatam je za guzove iznenada i zalacim jezik unjen procep. U njen organ. Ona jaukne i odgurne se. Kaže da ne može to da izdrzi. Polako pocinje da se nabada na moj jezik. Blizina njene picke, crvene i tople čini da mi se dize.

Marina divlja. Nabada se na moje lice koje je sada sklisko i masno od njenog soka. „To je to, bas je dobro, palo mi je na pamet, a ona me je uhvatila za kosu i nemilosrdno nastavljala da trlja moje lice o sebe dok nije svrsila. Trzala se malo, Nešto krace nego kada je psujem.

Onda je legla na stranu i rekla. ”...i me„, ...i me…

Tako sam brzo postao zver, da sam se samom sebi zacudio. Uhvatio sam je otpozadi. Nisam mislio i nisam video. Ništa, bilo mi je malo muka od nesuvislosti i pozude. Na ocima mrak. U ocima mrak i još malo svetlosti. Tek da mogu da spoznam njeno izbezumljeno lice. Bila je kao kobila koju treba ukrotiti, pljeskao sam je po guzovima povremeno, a ona je stenjala i grcala.

I pitao sam je da li je u redu. Rekla je da je sve u redu, i onda sam nastavio. Dole u meni nešto je raslo. Rukama sam se oslanjao o krevet, a donjim delom tela se pokretao. Gurala mi je prste u usta iz kojih podjose bale. Rekla je da je super da moja pljuvacka curi po njoj.

”Zveri, zveri, zivotinjo jedna„, rekla je. ”Razbij me, ...i me„. A ja sam se trudio da ona svrsi još jednom pre nego sto padnem i posustanem jer Marina nije sasvim zadovoljana samo sa jednim orgazmom. I nisam hteo da cekamo da mi se opet digne, hteo sam da sve bde odjednom, pa da zaspemo.

Uhvatila me za jaja. Volela je ocito to da radi ljudima, bila je ushicena.. Kao da muze kravu.

A ja sam radio i radio, dok sve nije puklo. Neartikulisani zvuci prodjose mi kroz grlo. Bas je lepo kada se tone tako.

”Hteo sam da svrsis barem dvaput„ jedva joj rekoh. ”Pusti, dobro je i ovako„, odmahnula je rukom.

Bio sam zadovoljan, nadao sam se da je i ona. Ja nsiam kao tipicni muskarci sa balkanskih prostora. Za njih se kaže da ”mogu devet puta bez vadjenja„. Ali i od mene je ocigledno bilo neke vajde.

Marine sada nema. Otisla je dok sam spavao da svom detetu spremi dorucak. Marina ima dete i skoro normalan stan. Veoma je pozrtvovana u vezi te kceri koja ima skoro deset godina i ide u skolu.
Bila je udata za nekog direktora. Tip je bio obrazovan. Svi su joj rekli da je povoljna prilika. Posle je sipalo da je neki sadista. Ponizavao ju je onako kulturno, psiholoski, a Marina nije mogal da podnese, pa je pukao brak. Samo se tip sada snasao, ima love i uhvatio je neku klinku. Marina kaže da je mala kao barbika.

Sada skoro smem da kažem da je Marina moja ljubavnica. Volim Marinu. Volim je zato jer je obična i zato što je pametna i zato što mi je prijatelj i zato što se ne gadi mog lica i zato što volim da se psujem sa njom. I volim je zato što je promiskuitetna. To mi izgleda kao nešto važno, neka skoro religiozna stvar.
Ipak njena kcer ne sme posumnjati. sokirala bi se – ”njana mama i ruzno biće iz podruma„. A ja nisam bas tako zao, lice mi je malo opeceno. Ali ja sam covek kao i svi drugi.

Pisao sam. Mogao bi da se vratim u krevet, ali to ne bi bilo to. Kao kontinuitet nocnog spavanja. Najboje da ustanem. Nosim gace ”bokserice„ one se ne isprlajaju tako brzo. Nosim i trenerku i dzemper, dva dzempera i jaknu i debele vunene carape.

Pevam. Iz moga grla izlazi nešto kao pesma. To je stara pesma grupe ”Azra„. ”Kao i jucer„. Bila je to dobra grupa i dobar pesma, klinci više ne sluaju to.

Umio sam se. Jedem tvrd, neuspeo kolac koji mi je Marina donela. Uzimam staklenu flasu sa uljem, malsinovim uljem, energetskim eliksirom i cudom koji mi omogućava da prezimim zimu (uz kiseli kupus i mesne otpatke).

Vadim veliki crveni lonac i skidam poklopac. U njemu je hleb, sakriven od buba i miseva. Otkidam pozamasnu krisku, dubim je. Hleb je malo suv, ali ipak upotrebljiv. U udubljenje napravljeno palce, sipam malo ulja. Cekam da hleb upije, dodajem još. Ulje i hleb, to je najzdravije. I malo soli,i luka ako se ima. I to je dorucak. Ponekad kore od bureka koje mi ostave pekari.

Perem ruke. Jedna jabucica umesto pranja zuba.

Vojnicke cizme na noge i izlazim. Vazduh je leden i rezak. Sece u grudima. Odlazim prema pijacnoj upravi. Svi me znaju tamo. Pitacu da li imaju za mene neki posao. Ako ima, ima, ako ne, ne. Prosetacu do reke da uhvatim svezine i vazduha i pogledam u daljinu.

Volim da gledam u daljinu. Jako to volim.

Sav sam nekako uzbudjen. Valjda zato što sam zaljubljen. A to niko ne zna, to je moja velika tajna, a svima bi im ispricao. Neki bi me ismejali, neki bi me možda i potapsali po ramenu i pozastili.

Koraci struzu po preostaloj poledici. Tamo, kraj vode sve je tako cisto, matica reke nosi sante leda. Nebo je nekako kao izvorska voda – bistro i jasno. Sunce je na istoku, znam dani se smenjuju, sve uvek pocinje ponovo i to se ne da zaustaviti. Ipak, voleo bih da i danas ponovo Marina dodje, da sve bude kao i juče.

MC”