Nemaju šta da pričaju. Za sada. Hodaju nogu pred nogu kroz gužvu. Golc krišom pogledava Marlenino lice, da vidi je li joj prijatno ili joj nije prijatno što je sa njim. U stvari, Marlena, je jedna, u suštini pozitivna devojka, barem je to njegov zaključak koji je stekao sa socijalne mreže. Ali na njoj nije sve baš kako bi on voleo, ovako kad je pogleda u stvarnosti. Recimo, kako se oblači, njen stil, taj sako bi trebao biti drugačiji, mnogo drugačiji. Očekivao je da bude malo formalnije odevena, malo ozbiljnije. Dok hodaju, on krišom posmatra njene gole nožne prste u sandalama. Ima nečeg gadnog u tim prstima, nečeg prostog u tom ljubičastom laku za nokte. Prsti su joj kao neki tanki pipci, sa tim noktima. Ni Marleni se Golc ne svidja na prvi pogled: Nekako je debeo i nije osetila ono što je mislila da će osetiti kad su se sreli. I on je slušao „Frejerse”, onaj alternativni bend iz Norfloka, i on je voleo Van Goga, i bilo je pisaca koji su ih oboje oduševljavali. Ali to nije bilo to. A ona je već ulazila u te godine kada ne želi da se prevari, kada mora da sluša svoje instinkte i odabere ono pravo za sebe. Samo sada nema mogučnosti za uzmak, dan je isplaniran i provešće ga zajedno, ovako ili onako.

Polako su se približili centru grada. Jedan pantomimičar izvodio je tu svoju tačku, obojen skroz u broju bronze, izigravao je neki kip ili spomenik. Ispred njega bila je kutija u koju je sakupljao novac. Dr. Golc odlučuje da bude velikodušan i uz skriveno žaljenje za novcem ubacuje jedan kovani euro u patomimičarev šešir.

Da, uz reku ima divnih kafea. Svi odlaze tamo. Golc galantno nudi Marleni da se okrepi (na njegov račun) uz jednu jaku kafu sa pravim burgundijskim kolačima, uz koje idu i dve velike kugle šlaga ili sladoleda. To je njegova druga kafa za danas, računa d amu je stimulasn potreban u ženskom društvu. Marlena pristaje, iako bi trebalo da drži liniju. Ali treba ubiti i vreme, upoznati se. Seli su, konobar je ugladjen. „Da li su dama i gospodin izabrali?”, pita on a tanki crni brčići mu podrhtavaju…

Doneo je dva kvadratna tanjira pred Golca i Marlenu. U sredini ovih velikih kvadrata nalaze se dva kvadratna kolača i po dve kocke šlaga. Marlena je naručila kolač sa slatkim šljivama, koji se smatra dijetalnim, a Golc onaj sa čokoladnim kremom koji se smatra gotovo raskalašnim. Dok posmatraju široki trg kojim dominira velika crkva, kafa se puši u divnim, masivnim šoljicama. Crkva doduše nije u funkciji, sada se u njoj nalazi veliko sklonište za bicikle, koje se plaća. Ljudi žure u šoping, ostavljaju bicikle i trče u pešačku zonu.

Grad je prepun sunca koje se odbija od tamnih krovova velikih državnih zdanja. Pošto u ovom podneblju pada mnogo kiše, crni crepovi imaju neku sjajnu glazuru koja toliko oduševljava Golca. Posebno kad je ovako kao danas. Velike stroge kapije kao da su malo dale sebi oduška. Sve to nije tako strašno i strogo kao kad je radni dan. Sve kuće imaju divne eksterijere, divna zelena, pa čak i tamno crvena vrata. Nema mnogo razlika u arhitekturi pa se uredni domaćini trude da vratima dodaju po neki originalni detalj koji bi ih izdvoji od drugih. Čisto da dragi gosti, kada im dodju u posetu zapaze tu tananu, ali ipak bitnu razliku.

„Mnogo je lepa ona kapija, tako je originalna”, kaže Golc.
Marlena okreće glavu u pravcu u kome on pokazuje.

„Da, imitacija kasnog baroka, fenomenalno”, reaguje ona bez emocija, pokazujući da je upoznata sa istorijom grada. Golc je fasciniran. Hteo bi nešto da joj kaže, neki suptilan kompliment. Ali ne stiže, u nameri ga prekida neki signal. Marlena je dobila poruku. Vadi svoj tablet i tamo nešto gleda. To je profil njene koleginice sa posla. Ona je sad na moru. U predsezoni je jeftinije. Koleginica Sena stoji ne nekoj plaži, u kupaćem kostimu i osmehuje se. Na drugoj fotografiji je kristalno bistra voda. Marlena čestita Seni na izboru turističke destinacije.

Golc gleda u svoj tanjir, malo mu je neprijatno, ali ne želi da Marleni kvari pravo na privatnost. „Ni ona njemu ne bi...”, razmišlja Golc. Onda i on vadi svoj tablet. Nema nikakvih poruka tamo, pa rutinski pregleda sopstveni profil, da vidi da li se nešto promenilio. Nije se ništa promenilo.

Marlena je završila. Podiže glavu. Kao da želi reći: „Izvini, morala sam”. Ali ne kaže ništa.
I Golc diže glavu i gleda oko sebe. Većina ljudi u restoranu zabavljena je svojim tabletima. Koncentriše se, hteo bi nešto da kaže, da pita nešto važno, nešto čime će Marleni postati blizak...

„Znaš li? U čemu je posebnost ove burgundijske pite?”.

„Mislim da je u pitanju sladoled sa kojim se pita služi... i kore su deblje nego kod obične evropske pite.”

„Da, baš to”, odgovara Golc. „Svidja mi se što tako poznaješ M. Ljudi to obično ne znaju,kod mene na poslu recimo, niko to ne zna. Mislim da je važno da kad negde ideš, da skupiš sve detalje i sve proučiš, šta ima da se vidi i poseti...”

„Ja sam u tome baš studiozna”.

Ćute: nema više ništa da se kaže. To je jedna od onih jakih žena koje imponuju Golcu. On sad posmatra trg. Tamo je bronzani spomenik nekom kompozitoru iz 18. veka. To u stvari nije „neki kompozitor” nego „Karlo Burgermeister”, rani klasičar, kako tvrdi vodič za turiste.

I Marleni ba da nešto kaže.

„Znaš, ovde ima neka većnica u kojoj može da se vidi gvozdeni roštilj u kome su spalili nekog ludog srednjevekovnog pobunjenika. On je bio zaludeo čitav grad, sirotinja je pošla za njim, spalili su sve što su mogli, u gradu je bila ludnica, razvrat. Posle tri nedelje stigle su kraljevske trupe i ugušile pobunu. A njega, tog ludaka su stavili na usijani roštilj i ispekli ga živog.”

Dok priča o ovome, Marlenini obrazi dobijaju rumenu boju, ova čudna priča je uzbudjuje, a malo joj se gadi, dok zamišlja golo, smrdljivo telo onog ludaka kako se grči na crvenim, usijanim šipkama.

„To je bio neki srednjovekovni Če Gevara”, smeje se Golc. On ne voli Če Gevaru.

I Marleni je smešno. Kako su ljudi samo mogli da budu tako neracionalni i nekulturni.

Kolači su pojedeni, samo crvenkasti tragovi na tanjirima svedoče da su ikada postojali. Sada nema više razloga da sede u lokalu. Plaćaju, Dr. Golc se po protokolu nudi da on plati, ali Marlena odbija. Plaćaju po pola. To im se oboma jako svidja jer tako su štedljivi. Tako su udaljeni jedno od drugog, tako su „za sebe”. Kao poslovni partneri, slučajni partneri. To je baš uzbudljivo.

„Mi se ništa nismo dogovorili, nismo napravili plan za ovaj dan, pa sam ja napravio sam jednu neobaveznu rutu...”, muca Golc. „Mapu zanimljivih mesta koje bi mogli da vidimo. Prvo tvrdjava, muzej lepih umetnosti, pa onda izložbu lutaka ili muzej srednojvekovnih zatvora, izložba ”Mučenje kroz vekove„, u baronovom zamku, pa vožnja seljačkim kolima.”

„Ovo poslednje...”, pita Marlena, to me baš zanima. U stvari, od ponudjenog najviše je zanima ono mučenje, ali nije joj prijatno da to prizna.

„Pa to su originalna seljačka kola iz 19. veka”, objašnjava Golc ono poslednje, „vuku ih veliki viteški konji. Ima mesta za desetak turista. Svi sede jedni pored drugih. U cenu je uračunata i konzumacija domaćeg konjaka i vodič koji priča o znamenitostima.”

„To bi mogli, zaista kasnije...” Vožnja seljačkim kolima joj izgleda jako glupa.

„U baronov zamak”, to je najotkačenije.

„A ne u muzej lepih umetnosti?”

„Ne”, Marleni su lepe umetnosti dosadne, sve joj je dosadno, nekad su je umetnosti zanimale, ali vremenom postala je devojka koja voli uzbudjenja, otkačena i nekonvencionalna.

Golc više preferira neke lepe umetnosti, neku višu estetiku, ali ipak kaže: „Baš super, uvrnuto.”