- Бог је сваком дао да понесе онолико терета, колики може- дода Буковски скоро пијан. Видим, клати се на столици. Питам се да ли се њих двојица познају. Покушавам да се сетим, када се који родио. Овај терет, који је мени Господ дао, претежак је за моја плећа.Да ми није превише дао? Можда му је Ђаво, додао мало?
- Смех ти одаје нервозу. Да, писао сам о сексу, јер он је играо велику улогу у мом животу.Он је увек био доминантан, он је она елементарна снага, тајанствена и магична као Бог или Космос, а моје писање, је увек било више од секса. Знам да си ме читрала кришом. Све остале писце си хвалила а мене си прећуткивала. Волео сам Достојевског као и ова пијандура поред мене. Ко не може да воли једног таквог писца. Он је био прави писац. Ми смо покушавали да будемо он. Ми смо били Фјодори новог доба. Зар не Чарлс?
- Да, Фјодор је највећи, курвин син. А ми нисмо Руси. И мене си кришом читала. Знам да си била одушевљена филмом Барфлај. И мојим песмама. Уосталом, ко своју Таму спознао није, тај неће наћи пут до Светлости. Чеше своје рошаво лице и браду Буковски, гледа у костур који виси над мојом главом, па гледа у моје плаве очи.Гледам и ја њега право у зенице. Не спуштам поглед. Пијани писац почиње да рецитује, а Месец му сија по избразданом лицу.

Само ме препустите ветру,
гурните ме преко ивице кухињског стола
тамо где небо пада у море,
до последњег неизрецивог краја

После Лолетове смрти, остала је једна кутија за мене. У њој је било боја, четкица, пар књига. Једна од њих Милерова, Нексус. Добри стари Лоле.Појео га рак.

Хенри као да чита моје мисли

- Треба да сликаш, чим се сутра пробудиш. Зашто си престала?
- Немам снаге
- Имаш. Знам да те сликање опушта, као и мене. Ја имам лагану руку, и зато ми прија акварел. Ти волиш да мажеш, као онај луди Ван Гог. Сликај и умри срећан. То пеинт из то лав аген. Сликати да би поново волео.

- Живети да би писао- убацује се Буковски. И да знаш мала није најгора усамљеност, најгоре је прекасно
- Не разумем, шта прекасно?.

Уместо одговора, почиње да рецитује

И ускоро ће бити прекасно за мене
И проживећу живот
с драгсторима, мачкама, чаршавима
пљувачком, новинама, женама, вратима и
другим асортиманом.
Али нигде живог човека.

Зар ћу целу ноћ да слушам ова јутарња пресеравања ? Уморни су. Пијани. Заспаће на дрвеним,тврдим столицама. Буковски још увек рецитује. Радио пева Бурн ит блуе ( Запали је у плаво)
Запали ову кућу

Запали је у плаво
Срце се још ту и тамоогласи:
Изгубљено је без тебе.

Фридина песма, где је она? Писци су захркали, цигарета догорева у пепељари, празна флаша се котрља по поду. Костур изнад мене се цери, помера руке и ноге и као да прати речи песме. Мртвачке лобање шкљоцају, прате ритам.Месец се приближио прозору, као да жели да уђе. Топло је, пси луталице арлаучу, гладни и слободни.

Спали ову ноћ
црну и плаву
Тако је хладно у зору
Тако је хладно без тебе.

У собу улази жена. Лаганог је хода, гипка као газела. Има дугачке прсте и нежну руку. прилази ми, седа на кревет поред мене, намешта ми јастуке и милује нежно по образу. Милена Барили. Лепа је, црне косе и црниж очију, нежних као чипкаста хаљина и црни вео којим је забрађена.

За њом убрзо долази и Фрида. Намрштена, са спојеним густим црним обрвама. Огрнута је црвеним шалом, обучена у црвену, чипкану хаљину.. Седа са друге стране кревета. Уплела је плетенице и савила их у круг на темену.

Гледају ме обадве. Подсећају ме на моје покојне бабе. Милена на Живану а Фрида на Госпаву. Држе ме обадве за руке. Шапућу речи песме са радија,заједно, Милена тихо, Фрида гласно.

Уморна жено,
Рашири несломљена крила
И полети слободно
Као ластин пој

То оне мени певају. Соба се из плаве претвара у моју белу. Бело- Плава.На зиду фотографије моје деце. Растка и Милана. Расти, расти мој зелени боре.Мој Милане јабуко са гране. Тако сам им певала када су били мали. Растко баш и није нарастао, а Милан није отишао у војску. А ако Бог да и неће. Старији има четири године, млађи је беба. Сада су велики, Милан је нарастао као зелен бор,висок и танак, а Растко је крупан и снажан као дрво јабуке. Поред белог креветау плавом ноћном ормарићу спава очев стари будилник. Толико је стар, да је старији од мене. Кад је ћале умро, стале казаљке, и пукао један федер. Једног дана ако се пробудим из овог сна, однећу га на поправку код сајџије. Уморна сам, и сломљена су ми крила, не могу да летим. Можда успем ако замолим доброг анђела, оног који ме исправља док ходам. Можда ме Ван Гог ухвати са друге стране? Можда ме вину изнад овог сивог и велико града?

Будим се. Будим се као дрво. Вишња сам, Иста она, са које сам гледала мој град. Највеће сам дрво у улици. Плодна сам, вишње су тамно црвене, велике и зреле. Птице слећу на највише гране, гугутке се љубе под широком, крошњом. Небо је плаво, са Сунцем које тиња и греје. Лето је. Благи поветарац, зањише моје гране. Испод мене у дворишту велико весеље, људи се смеју, седе за великим столом постављеним на сред дворишта. Ја сам дрво, велико и правим хлад. За столом у прочељу седе моји родитељи, мајка се смеши, отас блиста од среће, што је цела породица на окупу. И брат је ту, седи поред мајке, сестра поред оца. Седим и ја поред брата, његова два сина, сестрина два сина и моја два сина. Ено га и брат од тетке, онај који је лепши од Његоша и други брат који је жив и здрав, И они са својим синовима. Тетка се смеје наглас, и она је весела. Чека црногорско оро, да заигра са својим синовима, што личе на јабланове. Чује се музика са грамофона. Неки људи плешу, ујаци расправљају о политици, стричеви тамане пиво, сва родбина је ту. Стрине се црвене као румене јабуке. Обадве бабе, седе једна поред друге. Преко пута њих деде. Очевог сад први пут видим. Мајчин није болестан, не кашље. На столу је пуно хране. Долазе и комшије. Скупили се сви мртви и живи и сви се веселе.

А на мојим великим и дебелим гранама седе уметници. Јесењин звижди и добацује онима што се веселе испод крошње, Достојевски глади браду и размишља, Амедео држи црни кишобран, цуга вино из флаше и баца црвене каранфиле на веселу гомилу, Шагал свира виолину, Сава Шуманповић клати ноге са лулом у устима, Милер пљеска рукама уз такт песме са грамофона, Буковски му се придружује, Хемингвеј испија виски и намигује ми, Ван Гог слика плаво небо са треперавим звездама изнад мог равничарског града са црквеним торњем и канадским липама, Рубљов се крсти у чуду и пење се на врх дрвета, Фрида пуши као Госпава, држи цигару са палцем и кажипрстом, Милена Барили сањари и кида вишње са зелених петељки, Ками као Џемс Дин преврће цигарету са једне стране уста у други и посматра веселу гомилу,Кафка је озбиљан, прати петла и кокошке погледом. Тесла држи у руци ватрену куглу, Милена рецитује

Спалићемо Месец
да употпунимо ноћи
да одрешимо снове,
да суздржимо дах.
Онда ће Игра
потећи из наших дланова
сувих од живота. Ни хитра
ни спора неће бити.
Биће Сама.
Као велики шестар
потпуно упоредна
с механичким ритмом
распадања

Сви јој пљескају и звижде. Хенри је мерка, Буковски седа поред ње, на истој грани, гледа је заљубљено. Наздрављају и они на дрвету и они испод дрвета. Музика лети градом, Рубљов са врха посматра друга дворишта и центар града. Звоно на обадве цркве звони у исто време. Све врви од људи и деце. Корзо је опет у моди. Сви шпацирају, лепо обучени и намирисани. Мирише тек печен хлеб. Све фабрике поново раде, сви су запослени и сви опет иду на море, у бање.Опет је осам разреда са по осам одељења. Канал је чист и сви се купају у њему. У зеленој башти се чује музика и пеку се ћевапи, Фаик продаје најбољи сладолед. Цело место блиста од среће и лепоте. Сви су здрави и лепи. Моја породица је на окупу. Весели смо. Млади смо. Срећни смо. Ја сам у мом телу и у дрвету сам,вишњевом у истом тренутку.

То није могуће. Не може се бити на два места у исто време,једино...једино ако још увек сањам. А можда сам мртва? Овде су и живи и мртви. Ту су и моје колеге песници и сликари, они живи. Веселе се заједно са мном, са мојим рођацима. Ту је и мој кум Саво који је крстио мене и моју сестру са кума Зором, свира хармонику, а кума се хвата у коло. Милена и Фрида се држе за руке, Милена рецитује своју песму

Волела сам да волим више него
што је уобичајено.
Зато моји снови нису имали
куда да оду.

Па сам се до земље савила..

Савила сам се и ја Милена. Погледај, како сам плодна,погледај ми гране, отежале од црвених плодова. Погледај моје рођаке. Погледај моју и твоју Србију. Лепа је као најлепши грех а несрећна као најгори кошмар. Савили су је до земље, сломили јој кичму. Дахће под теретом. Дахће од туге. Млеко јој је пресушило. Не рађа као пре. Оранице и њиве се запустиле. Одлазе људи од несрећног рата. Одлазе у неке друге Земље. А опет стално се питам...има ли лепше земље на кугли Земаљској од ње? Милена се смеје, руком прелази нежно преко моје коре. Милује ме као баба Живана. Лечи својом добротом.

Оставите ноћу прозоре отворене
Оставите их да снови могу слободно да оду
Да се претворе у ветар, перо, облак, парх...
да вас никад не заболе...

Могу ли снови да боле? Милена ми одговара на италијанском, Фрида на шпанском, писци на руском, француском, енглеском. Једино Сава одговара на српском.

Могу драга моја. Плавоока жено, тужног погледа. И мене су болели и лечили у исто време. Све је испод ове Капе небеске дуално, у свакоме од нас је у исто време и женска и мушка природа, снег и ватра, бол исмех, црно- бело, црвено-зелено, Тама и светло.

Наставио би Сава даље али га прекиде ђедов глас

Издржи бела моја...голубице моја бела.

Ја сам бела , моја сестра црна голубица. Палома бланка и палома негра.
Бели и црни анђео, долећу на моје гране. Подижу ме високо на плаво небо. Винсентов сунцокрет на небеско плавом небу. Окрећем и подижем главу према ужареној лопти. Гледам у Сунце
Џиновско Сунце на плавом небу. Будим се у белој соби.

БУЂЕЊЕ

Отварам очи.
Полако, у левом оку засја Сунце а у десном не.
Уплашим се и почнем да трља рукама обадва ока.
Затрептим два пута.
Сунце нестаде а у десном задува Ветар, дрво на Улици поче да игра.
Сад се изнервирам и почнем да трљам опет, сада три пута.

Ветар престаде да дува и дрво се смири.

Затворим опет оба ока.
Сада угледам њега.
Није долазио већ дуго.
Нећу да отворим ни лево, ни десно око.
Он је сада ту.
Смеши ми се.
Смешим се и ја.
Руком ми милује косу, осећам мирис дуње.
Лепо ми је .
Да ли да отворим бар једно око.
Не, нестаће опет, као прошли пут.
Он ме љуби. Нежно.
Желим да га видим.
Али и овако га видим.
Да, видим га и затворених очију, али желим да га заправогледам.

Желим и и ја њега да љубим.

Отаварам очи.
У левом оку ми засја Сунце а у десном задува Ветар и угледам га како се смеши.
Протрљам очи.
Он ме опет пољуби.
Пољубим и ја њега
а дрво напољу пролиста.
Велико дрво вишњево, из мог дворишта

Ej hvala Derksen...ja vise volim pisanu reč nego glupe pluseve, pa makara da one i zabole :)

Pa sad, ne znam da li sam postala Pisac ali imam mnogo toga još da kažem i napisem. Jednostavno. I ti imaš sjajnih crtica, tj pricica. Ucim ja od vsakog po malo, kraduckam gde god stignem :)

Crni...hvala za pohvalu. Moram da priznam da sam najviše naucila od tebe, iako te nikada nisu izdvojili. Steta! Tvoje su price među najboljima na SC. Pozdrav

Tu nema ni a od adrenalina, to je osecaj koji ti nikada nećeš razumeti