ДУГОЊА, ТРБОЊА И ВИДОЊА

Како да изађем одавде?

Мислио је Ернесто само о томе, све док га глад није натерала да се промува ходником који је водио у круг. Са једним излазом, дебелим металним вратима са шифрованом бравом.

Мирис хране га је довео у једну од просторија. Они зомбији из ходника су сви уредно седели и јели. Са металних колица узе тацну са својим именом. Седам округлих столова, рачуна седам пута седам столица. Нису све заузете. Седе преко пута једноиг дугајлије. Намигује му једним оком и окреће главу као голуждрави певац. Врат му је неприродно дугачак. Дугоња.

Поред њега седи омалени човек, са вратом бика и повећим стомаком. Халапљиво једе, једним оком посматра дугоњин тањир. Као да чека да се овај окрене и да му украде парче говедине. Трбоња.

За суседним столом посматра га тамнопути мушкарац , са завезаном гусарском марамом на глави , сав истетовиран. Крстови разних величина и облика. Снажан, мишићав. Гледа га право у очи великим отвореним очима црним као угаљ. Видоња.

Дугоња, трбоња и видоња. Фали принцеза. Гледа полако око себе остале пацијенте. Угледа подебљу црнпурасту, црнокосу жену са опаким изразом лица. Мљацка прегласно. За истим столом тамнопута девојка. Млада са розом дугачком периком. Лепа је. Лепо једе и веселе је природе.

Али, нема принцезе. Окреће се скроз и гледа особе за столом који је најближи вратима. Још један тамнопути огромни мушкарац, са фрљавим зрикастим погледом. Једно око мало бежи. Поред њега седи згурен дечко косооких очију. Доброћудан са мало папрејастом, козјом брадицом. Моли се погнуте главе, па онда престане и узме мрвице хлеба. Трпа их у уста као голуб.

Ено је. Принцеза. Седи сама за столом. Тужна је. Све праве принцезе су тужне. Има плаве очи и гледа далеко тамо испред себе где су прозори. Снег пада а белина појачава плаветнило сузних очију. Не плаче. Само су јој сузне очи.

Да то је моја принцеза која се изгубила у сопственој бајци. Она је.

Дугоња примети да гледам у њу, махну јој руком. Невероватно дугачком, жилавом руком. Другом брише остатке кукуруза са седих бркова.

Дугоња се смеши и маше принцези а гледа у трбоњу пазећи да му не отме комад меса.
Има за сваким столом празних столица а принцеза једина седи сама за столом. Дошла је после њега, иначе засигурно би сео код ње.

А да седнем? Како кад сам појео свој ручак?

Дугоња упита сестрицу која је ушла да ли има вишка хране?
Сестрица гледа у сат, па у тацне са именима на металним колицима. Узе једну и пружи дугоњи.

И Ернесто се окрену и затражи репете. Добија тацну и седа код принцезе за сто. Она гледа и даље кроз прозор са вуљушком у ваздуху.

Како су јој плаве очи. Као два језера.

Уздише и једе полако да би што дуже седео гледајући је. Дугоња маше са рукама у ваздух а трбоња одлази по репете, без питања узима тацну некога ко данас није гладан, или му није до јела. Стомаком окрзну тамнопутог снажног младића коме се оно око које бежи намести назад на место. Наљути се у трену па нешто гадно опсова. Трбоња га и не погледа, зграби бр тацну, брзо уз пут са једног стола дограби тетрапак млека који је неко оставио. Седе код дугоње и поче халапљиво да гута.

Дугоња мрмља нешто а лепа тамнопута девојка са розе периком поче да певуши весело. Опака фаца која је седела за њом придружи јој се певајући на неразумљивом језику.

Видоња гледа у принцезу. Ернесто је љубоморан.

Гледа у видоњу озбиљан. Видоња једе полако и с времена на време малом азијату каже... Једи. Он не сме да га погледа у очи, вегетаријанац је. Набада грашак један по један и смешка се стидљиво, млатећи ногама испод стола. Видоњу то нервира. Каже му да престане. Овај и даље млати нервизно ногама.

Долази нека друга сестрица и доноси на тацни пластичне чаше са лековима. Опакој жени, дебелој даје пуну. Он добија једну. Принцеза исто.

Он неће више да гледа остале, гледа у принцезу. Благо јој се обрати

Здраво. Ја сам Ернесто.
Ја сам Наталија.
Драго ми је

Пружа руку коју она не прихвата. О како је лепа. Уздише несретан што неће да га погледа.

Личиш на принцезу из бајке.
Које бајке? упита га и први пут погледа у очи.

Ернесто задрхта. Заљубио сам се...осети како плива у плаветнилу у коме су беле пахуље исцртале беле кристале. Нису приметили да су остали за столом, само њих двоје, дугоња, трбоња и видоња.

На принцезу из моје бајке. Писала је приче и изгубила се у њима. Није било ни почетка, ни краја, све приче су водиле у круг. Крај једне био је почетак наредне и све тако али на крају није било оне прве а ни задње. Остала је заробљена и чека да је принц спаси. Да нађе срећан крај и да је ожени.

Волим бајке, прошапута она тужно.

Ако хоћеш причаћу ти. Ја знам пуно прича. То је једино што знам, и не знам зашто сам овде. Зашто си ти?

Не знам ни ја. Кажу због тога што сам стално тужна.
Наталија, имаш лепе очи.
Знам.

Уђе чистач и затражи да ставе тацне на метална колица. Ернесто устаје, ставља тацне и враћа се за сто.

Почиње да прича бајку о дугоњи, трбоњи и видоњи. Сва тројица седе и слушају. Дугоња ставља руку на уво да боље чује а палац друге ставља на нос. Трбоња подригује а видоња мирно гледа у принцезу.

Снег пада. Гушће. Јаче.

Беле пахуљице топе се у Наталијим очима.