ЖУТИ БАГРЕМОВИ

Опет ја о шетњи. А о чему ћу друго? Машту сам пустила да се регенерише. Елем, кренем ја у шетњу мојим великим градом са неком тешком горчином у души. Не питајте каквој, јер Вам нећу рећи. Леп дан , ко створен за добру шетњу. Ни превише топло, ни хладно. Таман. Још да могу и да трчим било би супер, али не могу још увек. Немам снаге. Нема везе вратиће се она заједно са маштом када се регенерише или да кажем када се обнови да ме не нападну браниоци мог матерњег језика због употребе страних речи ( иако ја живим у земљи где је енглески језик и званични) . Али кажу не ваља се пиће мешати па можда и у писању прича илити како се то каже популарно Фејсбук статуса (ово заиста нећу да преводим јер и сеоске бабе знају за господина Zuckebera) није пожељно.

Шетам ја тако и празним своје мисли, пуштам их...не да цуре него да отичу. Сетих се поплава у Србији ( БИХ И Хрватској), данас била код доктора и причам о томе а сви ме гледају бело. Нису чули, кажу. Па наравно да нису, када на вестима пусте онако једну реченицу. Али хајде нећу да се нервирам, нису јадни људи криви што их не бомбардују вестима из Србије. Доста им је било док се код нас водио рат. Неће људи да се оптерећују свакојаким стварима . Елем, заборављам ја полако и ту поплаву и гледаш шетаче. То је баш забавно али нећу једно време да пишем о људима, они који знају због чега, неће ни питати а они који не знају нека ме питају слободно. Рећи ћу им ето тако, досаде ми понекад. Досаде ми толико ...да пожелим да набавим једног доброг пса.

Е сад, волела бих ја то и мислим о кућном љубимцу још од прошлог лета, када сам морала да одведем свог најдражег мачка да га успавају, јер га је Лајмова болест паралисала ( шта може један мали Јеленов крпељ, нисма ни знала). И ја сам била у то време добро болесна, па смо се ја и он носили са нашим болестима једно добрих пет месеци. Он је прихватио купање три пута дневно ( иако је мрзео воду више него што ја мрзим паукове) и сушење феном а ја сам устајала пет месеци редовно да бих му давала неке усране антибиотике ( и псовала и њега и крпеља сваки пут када ме аларм рано ујутро пробуди), не би ли му помогли да оздрави. Ветеринар је трљао руке сваки пут када нас види а муж се хватао за главу када види колико смо потрошили нас двоје . А лепо кажу бабе код нас, та мани се дете зар не видиш да нема никакве вајде од њега. Знам бабе, тако су говорили и за мене када сам била у болници, па ево ме сада ипак шетам улицама великог града. Ускоро ћу моћи и да потрчим ако Богда а даће знам ја њега. Оне је стрпљивији од мене, зна он све.

Е тако ја маштам, да извршимо петс апгрејд са мачке на пса а да нас ништа не заболи или да испуним жељу мог мужа да нађем таквог пса који не лаје, коме не опада длака по кући и који не сере. Имала сам ја неког џукца у отаџбини (коју сам напустила пре 19 година) где су керови и служили да лају ( што боље да чувају кућу од лопова и нежељених гостију ). Овде су ме научили да то није пожељно и да у таквим случајевима керовима треба стављати некакве електронске огрлице, које их потресу чим лану. Нехумано мајке ми у овако хуманом и цивилизираном друштву. И да буду уштројени. Мачорима сексуалне активности још колико толико и опраштају, јер су хтели ми то или не да признамо и даље полудивље звери ( и зато су ми дражи од паса) али керовима никако.

Да споменем да има ус твари један кер који и лаје у дворуишту редовно када прођем а он пореклом из Бања Луке. И баш лаје оно право. Као да једе јаја сваки дан. Набавила бих и ја једног, јер они могу да прешиве напољу ове страшне канадке зиме, али нећу да водам животиљу која има више кила него ја. Немам чврсту руку а тај босанац баш страшно лаје павећ себе замишљам како ме вуче улицама. А могу мислити како тек он онако велики сере.

Распитивала сам се ја, па сам сазнала и да постоји једна врста аустралијксог пса који не лаје ( тако кажу) . А и длака му не опада. Супер, али ја више волим оне чупаве. Има један исто аустралијски који је дизајниран баш за кућну уппотребу и зову га лабрадудл. Уз то је још и паметан. Тако кажу. Какве сам ја среће, пре би мене пас издресирао него ја њега , јер је то успео и мој јадни мачак ( и то не један него четири).

Елем, супер кажем ја у себи, гледајући једну седу жену како гања малу пудлицу. Нешто се љути на њу, ваљда је тера да каки а ова безобразница ( пишем у женском роду јер мени све пудлице изгледеју као жене а сви боксери као мушкарци ( надам се да ме сада неће опаучити друштво за заштиту животиња, јер су ми мисли онако блесаве понекад )) стане па ништа. Па потрчи и опет стане, па ништа. Жена крене са оном најлон кесом до траве, па се љутито усправи. Обрати ми се нешто у стилу како се жали на пса, морам да признам да нисам све баш најбоље размела јер је прошапутала себи браду а мене мрзело да кажем ексјузми, не би ли поновила. Е тако ћу и ја морати, ако желим да се увалим у говна мораћу и да их покупим ( морам да признам да се због овога јако двоумим за апгрејд са мачка на пса, јер мачке лепо почисте и закопају своја говна за собом а не терају људе да раде то).

И да објасним мужу да постоје керови који не лају и којима не опада длака али оних који не серу..на жалост нема.