Roza i ja

Roza i ja,
sedimo
na balkonu
i gledamo u
nebo
puno prolećnih ptica.
Laste su to.

Roza ne vidi,
Roza ne čuje
baš dobro,
dole se krošnje
ponovo zelene,
a njoj
je
devedesetitri.

Roza mi priča,
kad je bila mlada
devojke su
ybog trudnoće
van braka
očajavale
i kasnije
se ubijale.
I to je bilo
normalno.

A danas.
A danas normalne su
druge stvari.
Svi nose
osmeh na licu
i zbog
ružnih
nožnih prstiju
često na sebe
dižu ruku.

A juče.
I davno nekada.
Roya mi priča
o Nemcima
i ustašama
i drugim zverima
i leševima
i kako je
poslednji put
videla živog oca.

Čudno je to.
Danas ne vredi
biti star,
danas su posle
tridesete svi već starci
a pre tridesete
svi samo nezreli
klinci.

A nekad su
bile
odvojene škole
za dečake
i devojčice
i ljubav je gorela
na malim
odmorima
i jedan pogled
bio je
dovoljan
da te zapali.

Podižem čašicu.
„Za vaše
zdravlje”,
tako
kažem.
Ona pije
samo rakiju
pred ručak.

Moram da idem.
Roza bi i dalje
da mi priča.
Opet se
ponavlja, a ja
utvrdjujem gradivo
gubeći fokus
samo gledam u laste
i gore
u plavo.

MC