Поезија Ранка Радовића на шпанском језику
LP
07. април 2014. у 16.18
СЛАВЉЕ ПОЕЗИЈЕ
- ПОЕЗИЈА РАНКА РАДОВИЋА НА ШПАНСКОМ ЈЕЗИКУ –
Биће песника је врло деликатно, рањиво, стога је увучено у своју интиму, где му је најсигурније. Није велики број песника који зраче поезијом, који поседују умеће и моћ да стиховима озраче простор око себе, који празнују поезију и привлаче друге на то празновање. Имамо срећу да у нашој средини имамо таквог песника. Песничке вечери Ранка Радовића жељно се ишчекују и памте по ентузијазму публике.
Тако је било и у суботу, 22 марта у цркви Свети Сава на улици Ривер, када је представљена Радовићева књига поезије „Мирис Туге” (Партенон 2012), двојезично издање на српском и шпанском језику.
Најпре се у сали зачуло „Вјечнаја Памјат” у спомен на недавно преминулог националног песничког барда Момира Војводића. Сонорном гласу проте Василија Томића придружили су се посетиоци који су до последњег седишта испунили салу прве српске цркве у Торонту. Затим је медиатор програма, цењени драмски уметник Димитрије Поробић, позвао књижевника Радована Гајића да прочита (у сажетој форми) богату стваралачку биографију Војводића и пригодан текст из кога преносимо одломак: „У својој поезији исказивао је снажан борбени поклич свих који непоколебљиво стоје на бранику српске нације, често подсећајући свој народ опоменом Сучим ћете пред Милоша? Косовска, и драма Срба уопште, кроз векове, а посебно у нашем времену, били су инспирација вишетомног песничког дела које је надахнуло млађе генерације национално јасних песника и јавних радника. Иако праћен, привођен и пребијан од власти због своје поетске мисли, од зналаца поезије сматран је за најсрпскијег савременог српског песника.”
У такву атмосферу се савршено уклопила песма Војислава Илића о Светом Сави „Ко удара тако позно...” коју је Мирко Радовић зналачки отпевао уз гусле. У току вечери програм је обогаћен и познатим нумерама на класичној гитари маестра Божидара Хаџивитковића.
Уз напомену медијатора да је богати песнички опус Ранка Радовића који обухвата везани и слободни стих, као и најделикатнију поетску форму – сонет и сонетни венац, најбоље представити љубавном поезијом, парафразирајући познату крилатицу да поезија, ако није љубавна, онда није ни поезија, омиљени рецитаторски тандем Амра и Димитрије Поробић наизменично су читали љубавне стихове из књиге „Мирис Туге” у коју је уврштено неколико антологијских песама. Они су прочитали и поговор Ане Смиљанић која је препевала на шпански стихове у књизи „Мирис Туге.” Анино читање песама на шпанском, а затим њено објашњење разлога који су је највише мотивисали да се лати овог препева заокружили су снажан утисак који ови стихови постижу својом лепотом, мисаоном дубином и драмским ефектом. Цитирамо крај поговора Ане Смиљанић који то уверљиво илуструје:
„...Лепота Радовићевог израза на шпанском језику најпотпунија је ако се сагледа из једног другачијег књижевно-историјског угла. Наиме, у освиту шпанске ренесансе на прелазу између 14. и 15. века, јавља се нови појам у књижевности који дефинише не само један књижевни правац већ у себи обједињује оно што према схватањима тог новог тренутка чини једну праву и потпуну личност. Тај појам, у шпанском назван ”las armas y las letras„, преведен на српски језик значи ”оружје и писменост.„ Идеал је дакле у личности образованог човека који је у исто време и витез-ратник, у лику племића који са подједнаком вештином рукује и сабљом и пером. Оваква синтеза појављује се као важан елеменат не само у делима најплоднијих шпанских писаца ренесансе и барока попут самог великог Сервантеса, већ је остала као омиљени мотив и вечити идеал и у новијим књижевним правцима.
Није случајно, стога, што поезија Ранка Радовића, лирског песника из постојбине у којој је еп вековима био једини начин живота и опстанка и чији су преци по крви и перу добро знали за овај савршени склад мача и пера, тако природно и ненасилно приања уз шпански језик те на њему тако силовито одзвањају - љиљани међу звездама.”
Зачараност поезијом већ је пленила када се на крају публици обратио аутор збирке „Мирис Туге” речима: хвала вам, песнички народе, најбројнији народе на свијету!...„ У данашње време сувопарног прагматизма, нарочито у овом делу света, прави је подвиг на овај начин потхрањивати магично дејство поезије. Пошто је објаснио да се ова књига после тридесет година од свог првог издања сада поново појавила обновљена и допуњена, Радовић је говорио напамет своје песме ”Страх„ и ”Срети ме.„ По неуобичајеном начину на који је изговарао стихове из песме ”Срети ме,„ могао се наслутити некадашњи лежерни, привлачни стил естрадног говорења стихова коме је Радовић као млади песник био склон, док се није определио за строгу, тешко савладиву поетску форму: сонетни венац у деветерцу који је високо цењен због свог савршенства. Управо за ту врсту поезије, за књигу сонетних венаца ”Њежје,„ Радовић је прошле јесени добио изузетно признање – Златног Витеза за поезију на Свесловенском форуму уметности који се одржава у Москви. Том приликом су му уручена још два признања: специјална награда издавачког савета Руске Православне Цркве за књигу сонетних венаца ”Страхор„ и медаља првог штампара Русије Ивана Фјодорова. Радовић је најпревођенији српски песник на руском језику, а поезија му је преведена на скоро све велике светске језике.
На крају су Ана и он, у отменом маниру средњовековног витешког времена, наизменично на шпанском и српском говорили две песме: ”Уклета икона„ и ”На берби сунца.„
Присутни, међу којима је био приличан број оних који не долазе редовно на књижевне вечери, већ само када се најави познати песник, наградили су га бурним аплаузом.
Песничке вечери Ранка Радовића популарне су и због песничког маратона који је и овог пута одржан као последња тачка програма. Маратон је водио новинар и књижевни критичар Живко Церовић, веома присутан у културном животу српске заједнице, а учествовали су следећи песници: Александра Кубуровић, Љиљана Марковић, Зорица Мишић, Татјана Црњански, Радован Гајић, Драгана Живић Илић, Срето Петрић, Снежана Ивковић, Катарина Костић, Буба Браунштајн, Лазар Гавански и , на крају, Ранко Радовић. Укључивање у програм свих присутних песника у сали умножило је и продужило ехо поезије изван простора и времена одржавања догађаја. Песник који је приреио славље поезије, уселио је у њен чаробни свет све присутне. У прилог томе сведочио је и дугачак ред посетилаца који су стрпљиво са књигом у руци, чекали на аутограм аутора књиге ”Мирис Туге.„
Катарина Костић
”