Циљ отварања ове теме није био да се расправља о личности песника Ранка Радовића, већ просто обавештење о координатама промоције његове књиге која ће се ових дана одржати.

Драга Тања, ти одлично познајеш поезију, али си по мом мишљењу превише скромна. Одлично си ти разумела и „Њежје” и „Страхор”, и другу римовану и неримовану поезију Ранкову. Ја знам да ти знаш да се поезија пише и чита језиком душе и духа и да ту никакве енциклопедије нису потребне. Оно може, као информација и надоградња, али за лепоту никад тако нешто није било потребно!

Кад размишљам о лирици који испуњава све критеријуме антологијских песама, а сложићемо се и ти и ја са значајнијим књижевним перима нашег доба (наших а и страних) да је велики део Ранкових песама управо антологијски, мени увек падне на памет она Дучићева

„Буди одвећ лепа да се свиђаш сваком
Одвећ горда да би живела за друге.”

То је тако, Тања. Ранкова поезија не живи за друге (о самом песнику је смешно да расправљамо). Ту нема егоизма. Сваки егоизам је плод велике незрелости и недораслости, или никад-одраслости. Уметник, песник, мора пре свега бити зрела и стасала личност да би изнедрио поезију која надилази и надраста све те тричарије које егоизам рађа.

Који су то критеријуми? Да би песма била антологијска, она мора бити цела лепа (естетски лепа), а не само неки део или стих. Ранкове песме су лепе. Чак и кад пева о путевима од „звјеровања ка вјеровању”, његове су песме складне и естетски лепе, а да не говоримо о његовим најузвишенијим љубавним и рефлексивним песмама.
Има ли иједног слова које се савршено не уклапа у лепоту ткања његове предивне љубавне песме „Година њене љубави?”

„Суши се љето по трави
А твоје тијело млијечи
За пјесму теби, љубави
Пчела ми сакупља ријечи

Мјесец на врелу двожудном
Рибљим репом разнесен
А у твом оку пожудном
Свлачи се млада јесен...”

Итд. Има ли игде лепше и узбудљивије слике месеца? Нема, ни код Лорке! И премда ова песма спада у циклус „некадашњих” Ранкових песама, и ова је песма антологијска. Она је цела лепа (а не само понеки стих), цела снажна, цела обилује јасним и оригиналним, никад изреченим метафорама и другим фигурама, цела је ритмована савршено, риме су одлично изабране а нису „углављене”, значи овде нема говора о „рими ради риме.”
„Рима ради риме” је, како Богдан Поповић иронично објашњава, написати „зрак” па хтети рећи „светлост”, али морати рећи „мрак.”
Код Ранка тога нема. Ранко побеђује у свакој песми јер, премда најпрецизније води рачуна о законима метрике (замисли законе сонетног венца, и то још деветерца, тог најнезгоднијег чудака у иначе чудној породици сонета!) он у тим истим законима метрике ширком, слободним и снажним замасима крила лети у небеске висине, у орлозове, у најскривенија места језика и поезије и оданде доноси најлепше слике и буди најузбудљивија осећања. И још нешто: ако пажљиво читаш и анализираш његове сонетне венце, видећеш да се ниједна од иначе уникатних рима НЕ ПОНАВЉА!!!!

Да не дуљимо даље, ово је ипак Сербианцафе. Имало би ту много да се прича, и причаћемо, ако хоћеш, мени приче о књижевности, поезији, музици, сликарству... ниакд доста! Само што нешто нерадо долазим овде!

И за крај, овако пише песник који је целог себе предао Господу, том највећем Поети који је како владика Николај негде пише, поезијом стварао свет, и коме је овај зрели и стасали песник предао сво своје голем бреме да би могао у тишини и миру (Бјежи свијете у сонете, како он сам каже) да претаче своју машту, мисао и надахнуће у песме. Нема ту егоизма. А за друго... та живи смо људи и свако се са својом гордошћу рве.


„Плач је луч мој пред Христаништем:
Не даруј дара!... Тебе иштем!...
Ти си Бог живих!... и сва Слава!

(Из ”Страхора„)

”