Tanjuska-c
(na)
11. фебруар 2014. у 16.08
Dok nedavno silažah niz nehajne Reke,
Lađari me, osetih, prestadoše vući;
Njih, gole, o šarene pribiše direke,
Za mete ih uzevši, Indijanci bučni.
Nosač sukna engleskog i flamanskog žita,
Bezbrižan, bez posade bejah, u slobodi!
Reke me, kad prestade metež da mahnita,
Pustiše da zaplovim kud me želja vodi.
Gluvlji nego dečji mozak, prošle zime,
Dok me zapljuskivala plima rasrđena, Ja krenuh!
I slavniji darmar zahvati me
Od onog što odnosi kopna odronjena.
Bura me prepustila svome blagoslovu.
Od čepa laganiji, igrah usred valâ
Koje i kolevkama za mrtvace zovu,
Deset noći, s prezirom za glup mig ferala!
Slađa nego jabuka za grlo dečaka,
Moju ljusku jelovu zelen-voda probi,
Od plavičastih vina i od izbljuvaka
Opra me, te kormilo i kotvu mi zdrobi.
I od tog se vremena kupam u Poemi
Mora, sjajem sazvežđâ obliven, i mlečan,
Gutam azur zeleni, gde davljenik nemi
Zamišljeno ponekad kreće na put večan;
Gde, naglo obojivši bunilo, modrenje
I prespore ritmove ispod danjih kola,
Gorku riđost ljubavi obuzima vrenje
Od svih lira snažnije, od svih alkohola!
Znam nebo što munjama cepa se; stub vode,
I udarce talasa, i struje; znam veče,
Zore, kao golubiji narod kad se rode,
I videh što videti van sna čovek neće.
Sunce videh spušteno, sa pegama strave,
Gde lije svetlucanje ljubičaste skrame
Na treptaje kapaka koje vali prave
Kroz dalj, slični glumcima neke drevne drame!
Ja snivah sneg zasenjen u zelenoj noći
I poljubac što raste ka očima mora,
Protok soka neznanog, i kako se toči
Žutoplavim titranjem pevanje fosforâ.
Besna stada talasa kroz niz dugih dana
Ispraćah u juriše na hridinu mnogu,
Nesvestan da sipljivu njušku Okeana
Svetle noge Marijâ savladati mogu!
O Floride udarah što se ni ne slute,
Gde oči ljudòkožih pantera se jave
U cveću; i o dúge, uzde namaknute
Silnim sinjim stadima kroz vidike plave!
I grdnih baruština video sam vrenja,
Trščake u kojima levijatan trune!
I bonace prepune vodenih rušenja,
I dalj što se pokreće da u ponor grune!
Sante, sunca srebrna, sedefaste vale,
Žeravice nebeske; drage kud me plima
Bacala, gde udave stenice su ždrale,
Pa bi s granja skliznuli s crnim mirisima!
O da deci pokažem kroz te plave vale
Te ribe što pevaju, te ribe od zlata!
I pene su od cveća moj beg ljuljuškale,
Krila mi je davala bura nepoznata.
Klonulo od polova, zona nepojamnih,
More, kroz uljuljanku slatku koja ječi,
Pružaše mi sisaljke sa cvetova tamnih,
Te ostajah, podoban ženi koja kleči...
Skoro otok, njišućo bokovima svađe
I izmete brbljivih ptica oka plava,
Hitah, a kroz užad je znao da mi zađe
Utopljenik poneki, natraške, da spava!
I ja, brod zalutao u zatonskoj kosi,
Uraganom zavitlan u eter bez ptica,
Brod kom trup, što opi se vodom što ga nosi,
Ne mogu da uhvate hajke krstarica;
Slobodan, sa posadom izmaglica plavih,
Ja koji sam bušio zid neba k'o bura,
Zid što nosi slastice svih pesnika pravih,
Lišajeve sunčane i sline azura;
Luda daska, s pratnjama hipokampa crnih,
Zasuta električnim zračenjem iskara
Kad juli obarahu toljagama grdnim
Nebo ultramarinsko u levak pun žara;
Ja što s jezom osećah kroz huku daljina
Behemote pohlepne i Malstrome pjane,
Večni tkalac spokojnih i plavih širina,
Ja još žalim evropske drevne lukobrane!
Zvezdana sam otočja video! gde neznan
Kraj nebeski, raskriljen, svog skitnika čeka.
- Skrivaš li se, usnula, u toj noći bez dna,
Pticâ zlatnih bezbroju, Snago novog veka?
No mnogo se naplakah! Jer bolne su Zore.
I mesec je okrutan, i sunčevo oko.
Ljubavi me opojnim mrtvilima more.
O, nek trup mi prepukne! Nek tonem duboko!
Ako želim evropsku vodu neku, to je
Lokva crna, prohladna, gde, kad sutom sađe,
Jedan dečak, čučnuvši, bled od tuge svoje,
Kao majske leptire pušta krhke lađe.
Više tragom šlepova ne mogu da krećem,
Jer vaša malenkost, vali, mene moči,
Ni oganj ni barjake da gledam, da srećem
Lađâ-robijašnica strahovite oči.
R(e)ambo A
AleksaJ
(.)
12. фебруар 2014. у 14.23
Последња поема у збирци поеама СЕЗОНА У ПАКЛУ
Одлазак
Артур Рембо
Јесен је већ! Али зашто жалити вечно сунце, ако смо се заклели да ћемо тражити узвишени сјај, далеко од оних који су умрли на прелазу годишњих доба.
Јесен. Наш брод, подигнут изван домашаја обешених магли, окреће се према луци сиромаштва, монструозном граду, његово небо је исфлекано ватром и блатом. Ах! Ти смрдљиви дроњци, хлеб натољен кишом, пијанство, хиљаде љубави које су ме приковали за крст ! Зар никада неће доћи крај тој језивој краљици милион мртвих душа и тела којима ће бити суђено! Видим, самога себе изнова, моја кожа је кородирала нагржена прљавштином и болешћу, у коси, пазусима гамижу црви, још и већи вијугају мојим срцем, развучени међу безвременим, бездушним, страним силуетама... Лако сам могао умрети овде... Какво страшно сећање! Гадим се сиромаштва.
Ужасавам се зиме зато што је тако удобна !
Понекад, на небу, видим пешчане плаже бескраја прекривене бљештавим народом који се радује. Велики , златни брод, окићен је разнобојним заставицама које лепршају на јутарњем поветарцу. Креирао сам сваку гозбу, сваки тријумф, сваку драму. Трудио сам се да измислим ново цвеће, нове планете, ново месо, нове језике. Мислио сам да поседујем надљуске моћи. Ха! Морам да закопам моју машту и моја сећања! Какав крај фантастичне каријере као аутора и приповедача!
Ја! Звао сам самога себе мађаоничарем, анђелом, слободним од свих моралних ограничења, послат сам назад у земљу да тражим дужност, да умотам квргаву стварност мојим рукама! Сељак!
Да ли сам преварен ? Хоће ли мени милост бити сестра смрти ?
Па, замолићу за опроштај јер сам живео на лажима. И то је то.
Ни једне пријатељске руке ! Где могу погледом тражити помоћ ?
Истина, нова ера је ништа ако није сурова.
Могу тврдити да сам извојевао победу, шкргути зуба, сиктање паклене ватре, смрдљиви уздаси су утихли. Сва моја монструозна сећања су избледела. Моје последње жудње су отишле, љубомора просјака, бандита, пријатеља смрти, све те која је реч мимоишла.
Био проклете душе ако сам се осветио!
Један мора да буде апсолутно модеран.
Не обазири се на химне хвалоспева, држи се пута којим си једном кренуо. Ташка ноћ! Сасушена крв дими моје лице, а ништа је иза мене сем тога огавнога малога дрвета! Битка за душу је брутална као битке људи, али поглед на правду је задовољство самога Свевишњег.
Јесте ово ноћна стража. Хајде да сви прихватимо нову снагу, праву нежност. У новоме јутру, наоружани сјактавим стрпљењем, ући жемо у град славе.
Зашто сам причао о пријатељској руци ! Моја велика предност је да се могу смејати старим љубавним аферама пуних лажи, печатити срамотом варљиве парове. Прошао сам кроз женски пакао , поседоваћу истину у једном телу и једној души.
Април - Август , 1873 .
