„u vazduhu pomešani mirisi naših namera”

Kljucni stih. Navika je smrt duse. Ali je zakoni i drustvo (mahom belo, šta da radim kada je tako) favorizuju.

crnac muvam jednu curu ne mogu nikako da je smuvam, daj mi savet neki, ali nemoj ti da je muvas za mene odvrnucu ti siju tu tvoju crnacku crnu.
nemoj ozbiljno da sfatis to se samo tako kaže u prenesenom znacenju (knjizevnost)

ja imam onu stvar crnu, ustvari ljubicastu, šta ću sad?

a ti to ne bi mogao da smuvas da si 10 puta toliki, umam utisak samo jedan detalj mi nedostaje, pitacu Aleksa, ti si ionako glup

Macho men

povredjena ruzicasta sujeta

ha ha ha ha

hoćeš organizujemo takmicenje, 10 000 evropejaca, ja I ti (sa sudijama, bez kamera?
telohranitelji, moji I tvoji - ispred vrata

*I nema praska za potenciju, to zam zaboravio, doping kontola, pre, cista knjizevnost!

postovana Lina, ja nisam na vasim temama izrekao ni jednu gadost. pomesali ste me sa nekim ili niste dobro citali. čak sam se javio nekoliko puta da kažem nešto o pesmi. sto je ovde raritet. morao sam da odgovorim niku koji me na deset mesta moli da mu nešto objasnim. uradio sam to i kulturno se izvinio. ja razumeme da crni ljudi uvek dobiju po nosu, ali ja nisam kriv sto ga imam a on ga nema.
izvinite još jednom.

Lina, pesma je divna, naravno, a ono sto je čini posebnom je neobičnost u smislu, svi pokusavamo nekako da nečemu sto je normalno i sto dolazi s godinama, dajemo neku vrstu „vestackog” disanja, a to ne priznajemo.
Predivno, Lina, navika jeste jedna vrsta ljubavi, stavise, navika je od ljubavi jača...
Pozdrav, Lina:)

odlično

У овој песми - нема песме.Али, има воље за писањем.И, то поздрављам.

Поезија - то је једна бескрајна река, понекад, бескрајна вода под камењем, под корењем,травама, под сунцем.Чак ни под звездама и у мрклој ноћи, не престаје да жубори и гргољи. Поезија је дала (и уткала) смисао
свему видљивом и не видљивом, свему постојећем и ономе што ће тек да буде, и оном што је требало бити - а није било из разноразних разлога.
Поезија (да кажем песма) „то је класје” (како би то рекао Душан Васиљев) „Бесмртна песма” (како би рекао Мирослав Антић) провлачење човека и његове лепоте кроз сва стања кроз која пролази и вода у стварању бескрајног круга са дугом над сводом, и жубором,шапутањем, испод (како рекох) камења.

Не каже Емир (Немања) Кустурица узалуд - „смрт је не провјерена гласина”. Можда је (из своје неповерљивости и радозналости) песма настала (и морала бити) на истој тој динамици,снази и сажетости - „ватри” (Бранко Миљковић) да би испунила свој задатак и достигла срж стварања, да би је оваплотила,надом, светлошћу, тамом и љубављу а која се зове твар.

Елем, да се вратим на „песму”.Чему та равнодушност?Чему отирач и обојена врата? Чему та коначна завршница ако је у стварности нема?

Ево Мирослава (Мике) Антића:

Бесмртна песма

(одломак)

„Нигде толико људи као у једном човеку
Нигде толико друкчијег као у истим стварима
Прочепркаш ли простор пронаћићеш ме у ветру
Има ме у води у камењу у сваком сутону и зори
Бити људски вишеструк не значи бити расчовечен
Ја јесам дељив са свачим али не и разорив...”

Док вас две ми личите (Лина и Тањушка) на два гробна споменика,(један песимисте а други оптимисте) на којима пише:

Лина

(слободна интерпретација)

Лежим незаслужено на дну ледног гроба
Трунем непомична без наде и сама
Све је завршено нестала су доба
Све је оковао лед ништа и тама

споменик је наравно жут.

Тањушка

(слободна интерпретација)

Узе ме мајчица земља у своје топло њедро
трунем ја ал гледам у небо ведро.

Ја ипак мислим да ћете се помирити јер сте једна поред друге и непомичне а, ипак, заљубљене - у песму.

Сретан вам Свети Трифун!

Тањушка! Слабо ти: или схваташ или читаш. Да поновим:

Док вас две ми личите (Лина и Тањушка) на два гробна споменика,(један песимисте а други оптимисте) на којима пише:

Сретан ти Св. Трифун!