Ода магу ватре
dedjikan
05. фебруар 2014. у 00.11
Поводом осамдесетогодишњице рођења песника над песницима Бранка Миљковића.
ОДА МАГУ ВАТРЕ
(Бранку Миљковићу)
Тек ме сада буди мирис цвета прошлог
И безочност људска у бездушном стању
Већ ме плима носи поноса надошлог
Ариљски Анђео у недостижном ткању.
Непомично све је што си речју оково
Невидљиви животе и нечујни ждрале
Седам мртвих песника ритмички у ново
Сазвежђе звезда смести Ти!Да би и тамо стале
Њихове звездане песме уз твоје звездано чело
У ноћ умањену ватром и певањем и у лепршаво
...Твоје јутро бело.
Биљног убише петла и поноћ пуну сунцокрета
Не дај да тамо мртве буди он, који је смрт одболово,
Не схвативши бесмртност речи и песме - лека света.
Ти, чије је срце у дну песме, у метафори - магично слово,
У чијој прејакој речи, померени простори стоје,
Ти буди мртве, јер тебе нема ал' има љубави твоје.
П.М.Ђ.
dedjikan
05. фебруар 2014. у 00.25
АРИЉСКИ АНЂЕО
(одломак)
Aнђеле горки празнине и снаге,
Кад указа се сунце какав није
Свет, где невољан јаче ћу волети драге,
Док плод посејан у паклу на небу не сазрије
Ако намере добре срце воћу
Подари, каквом ватром вођени иду,
Док пчела ставља жаоку у слаткоћу
За смисао лета на искусном зиду.
О, опија ме ватра тако трезна
Око твоје главе ко пролеће!
Ко тебе није видео тај не зна
Себе, ко тебе не виде тај неће
Никуда стићи, јер бескрајан је пут.
Гле месец блиски изнад рујног цвета
Доби облик српа: лепота је смрт
Где врлина откри могућност узлета.
Непомичан си, зато те не могу стићи;
Тако близу мене други ваздух дишеш
Док силазак у дубину обећава све више
Звезда на коју треба се тек навићи.
Дивно празноверје што измишљаш крила
Ослепљеном ваздуху у тој сажетости,
Твоја је младост пре свих младости била
И остала на зиду ко слика милости.
О сретна младост која проћи неће!
Да би био разумљив срцу оста
Млад у издвојеном дану који поста
Светлост што ме мири са вечним пролећем.
Прах ружама такнут до мириса се вину
На звезданој промаји где ми дан одшкрину
Ватру, ватру, слепо то обожавање
Елемената, које сагоре сопствену
Будућност и сунце претвори у сену
Небескога биља пред мрачно свитање.
Ти ме згушњаваш на месту где падох,
Иза последње мисли последња надо!
Твоја чула себе ослушкују, своју
Нестварност, своју бескрајну успомену;
Твоја празнина свет и звезде крену
У чудно поимање твог духа у Броју. ...
Бранко Миљковић
dedjikan
05. фебруар 2014. у 08.23
Он и његова поезија су били и остали, сваког озбиљног песника, идеал и стремљење.
И да додам: Поезија Бранка Миљковића (као у наведеној песми) иако обележава времена, збивања и догађаје, осећања узроке и последице - није временски (и временом) ограничена па је самим тим (како рекох) заиста бесмртна.
У бесмртности је утврђује и стална непроменљива (метафорички исказана) филозофија:
први пример, од небројених:
О, опија ме ватра тако трезна
Око твоје главе ко пролеће!
Ко тебе није видео тај не зна
Себе, ко тебе не виде тај неће
Никуда стићи, јер бескрајан је пут.
други:
Непомичан си, зато те не могу стићи;
Тако близу мене други ваздух дишеш
Док силазак у дубину обећава све више
Звезда на коју треба се тек навићи.
Стићи се може само онај који бежи ( упроштено речено) и убити се може онај који је пролазан и да не дуљим. Мислим да је и Васко Попа уткао (као Бранко) поезију у филозофију илити (можда боље речено) филозофију у поезију.
