Hajdukova (poslednja) večera

Od kada se po dogovoru hajdučka družina rastala, hajduk sem nekog lišća i ‘šumskih bobica’ dva dana ništa nije jeo. Napokon je stigao nadomak zabačene kućice na kraju opustelog zaseoka. Oprezno je iz mraka osmotrio kućerak gde je već duže vremena živeo osamljen stari seljak. Starčeva žena je davno presvisla od bola kada su joj Turci odveli dva sina, dva 'goluba' od 6 godina. Seća se hajduk kad su se majušni blizanci rodili jer je i on bio u tom tad još živahnom seocetu. U međuvremenu preostali ‘neposečeni’ Srbi su pobegli kud koji ispred zuluma Turaka. On, tad mladić, pridružio se hajducima a skrovište je našao duboko u planinskoj šumi odakle im se često svetio. Kad je te kasne jeseni zakucao na trošna vrata, dočekale su ga nebo plave oči i širok osmeh koji je razvlačio duboke brazde na ostarelom licu. Obradovali su se jedan drugome jer su živi. Starac mu je polio vode da se umije i pokrio starim gunjem kad je hajduk prilegao da se odmori.
-Spremiću večeru junače.
Rekao je promuklo starac. Ne zna koliko je spavao ali kada se probudio prostoriju je ispunio je miris svežeg hleba. Dok je domaćin pažljivo otresao pepeo sa vruće pogače, hajduku nije promaklo da je majstorski ispečena. Nije mu prvi put da utočište traži u svom opustelom selu i siromašnom seljakovom domu. Retko kad koji pastir prođe sa ovcama i Turci ga tu najmanje očekuju a i zaobilaze jer nemaju šta opljačkati. Raskomadali su hleb rukama i prekrstili uz treptaje nekoliko sveća. Na stolu je već bilo isečenog svežeg luka iz bašte. Dok su tiho pričali o hajdučiji oči su im sevale od radosti uz prijatno pucketanje vatrice iz kamina. Dva lica, kao od kamena klesana ogledala su se u polumraku. Seljak je strepeo za njega jer je hajduku ‘glava u torbi’ a hajduk se iskreno brinuo za usamljenog i bolesnog starca. Znali su da su Turcima zavarani tragovi i da su daleko, bar na tri dana jahanja od njih. Dugo u noć su pričali bez žurbe, jeli polako i povremeno žeđ gasili hladnom bunarskom vodom. Pojeli su i poslednju mrvicu. -Ja samo zbog tebe živim. Promrmlja seljak pred počinak na hajdukovu sumnju da ne bi smeo ubuduće dolaziti i da može biti opasno za obojicu. Voleo je svog jataka jer je pored 'družine' samo njega imao a sad je saznao zašto je starac ostao u pustom selu. U poslednjoj pljački sa svojim hajducima, oteli su tovar zlata besnim Turcima. Seljak nikada nije hteo da čuje za nadoknadu u dukatima, a hajduk je morao vešto da ga prevari da bi mu ostavio par zlatnika.
‘Trebaće mu kad trguje sa prolazećim pastirima. To je najmanje što mogu da mu dam’, trezveno razmišlja hajduk. Rastali su se jedno jutro kratkim čvrstim zagrljajem. ... Nekoliko godina kasnije, hajduk koji je u međuvremenu zbog svoje hrabrosti izabran za harambašu, pred zimu raspušta svoju družinu do proleća. Ovaj put ne odlazi kod svog jataka po običaju, već putem koju samo jeleni poznaju nestaje u šumi. Rana koju skriva i ‘vuče’ od poslednjeg sukoba sa Turcima, sve je lošije i dobro zna da mu nema pomoći. U torbi ima jednu glavicu luka, parče skorelog hleba i čuturu vode a za pojasom stoje 'zabodena' sablja i kubura. Posle dva sata hoda neprohodnim ‘kozijim stazama’, iznemogao na ivici snage zavukao se i spretno sakrio u šipražje. Toplo mu je kao nekad u seljakovom sobičku, iako je zima i prvi sneg je već počeo da spušta belu zavesu po nedirnutoj divljini. Sećao se u bunilu da nikad u životu nije imao prijatniju večeru kao one davne noći kad je na jatakovoj trpezi bio samo hleb i luk. Blješti belilo sve jače svuda oko njega u mrkloj noći. Na silu je okusio zalogaj, dva kore hleba, pre no što je sklopio oči i ostao zauvek sakriven.