Ноћи ми дају моћ
Ноћи су мој ред
Оне су свечан врт
хаљине распете.

Дођите, дођите
Чека ме мој Бог
Ноћу сам двојник свој
Чека ме мој Бог

дођите...
проћи ћу сигурно
чисто и поносно
чекаће ме мој Бог
чекаће знам то

Јеботе ово је страшно. Као да је сам Бог овде са нама у кафани. Писац је престао да рецитује. Удара по оној ракији а ја не смем. у болници сам. Волим и ја ракију. Али како ћемо кући овако пијани? Којој кући? Где је моја кућа?

Зачу се опет онај страшни поклич . АЛАХ УЕКБЕР !!! Опет Турци. Ево их надиру. Ја се успаничих. Ко ће сад да ме брани? Рођака нема. Уморили се . Деца... не знам где су. Ја испих све оно пиво из флаше у цугу док се орило око нас од Турских поклича. Ратник ме помилова по образу, насмеши се онако леп. Језа ме обузе од неке лепоте. Није ме више било страх. Он извуче неку сабљу. Велику сабљу. Сабљу Дамаскију. Поглед му се заоштри, ни трага од оних суза. Уозбиљио се и отрезнио у моменту. Намршти се и ја се уплаших од оног његовог Крајишког погледа. Стаде испред мене и почеше да лете Турске главе. Ја гледам па се сетих да сам у спаваћици на цветиће и поцрвенех од срамоте усред оне ужасне битке једног човека против свих. Како нисам видела да сам у спаваћици? А ушла у кафану да пијем са мојим колегом ратником и писцем. Шта ће он о мени помислити? Он се бори и крв прска на све стране а ја још увек мислим о спаваћици на цветиће- Која срамота. Боље да сад овде умрем. Да умрем од срамоте. Како ћу да га погледам у оне лепе плаве очи-

Овај Крајишник јесте био сам. Јесте сам се бори се за мој живот а јачи је од свих оних мојих рођака и оне моје деце. Можда ме он спаси? Можда се он избори за мој живот? Ма колега писац не вреди мој живот твога. Ђе то има? Спусти сабљу. Не гини узалуд. Вичем му ја да оде. Да ме препусти или овим страшним Турцима или да се вратим у болничку собу и да умрем од оне високе температуре коју не могу да спусте. Али нећу да гледам оног медицинског брата. Хоћу да гледам овог ратника како се бори.

А ако он умре? Онда ћу и ја. Тако раде ваљда прави ратници. Колеге, писци. Не остављају један другог на цедилу. Да доватим и ја ону ђедову сабљу па да му се придржим.

Прекрстих се и подигох сабљу док су Идоли вриштали у позадини

Алилуја...алилуја

На коњу стоји сам
и високо су подигнути барјаци
од њега се сви опраштају
и њега дуго дуго гледају

све више зна да је остао
своја једина и права прилика
исувише дуго је волео
за стварно подне што је желео

анђео чувар ноћу долази
и тихим крилом он га подиже
у црном перју она станује
све птичје главе тад су његове

моја си моја си
и себе гледа
моја си моја си
и себе гледа док се облачи
он би волео бити та девојка
он би волео да га воле другови
да проба себе да се измени

и све је важно што се догађа
и дуге руке много говоре
и младост врло топла варљива
обећања лунатичких рива

и нема разлога за кајање
ко тврдо јаје били су му сви
у своме знаку сви су једном ми
нека му блиста замак небески

Хајде, сањај ме, сањај
ти ћеш ме волети
остаће глас

Хајде, сањај ме, сањај
слушај тихи глас

Хајде, сањај ме, сањај
видиш ме као да ниси ту
речи које ћу наћи у том су времену

Говори ми све да ноћ је прошла
и да видеће ме људи

Нечим те покривам дуго, дуго
ноћи су овде топле и осећа се југо

Ноћи су овде тихе
хајде, сањај ме, сањај

Ратник и ја сад треба да плешемо уз овако лепу песму. Али не можемо. Ја немам снаге да устанем а он се и даље бори за мој живот.

Како се заврши ова сетна песма осетих у моменту да ћу заспати. Са спуштеном сабљом. Уморна.Од превелике борбе. Хоћу само да затворим очи.

Извини колега ратник. Писац. Не могу више. Опрости

Опрости!

Е јеби га !

Само што се нисам удавила. Очи исколачих од муке. Не могу да верујем да не могу да прогутам ни један гутљај. Задовољих се тиме да и даље испирам уста и да пљујем у празну чашу.
Седели су једно време моји пријатљи па одоше. Нова Година је.

Мени није. Ја не славим ништа. Могу само да испирам уста и да кришом прогутам мало воде да ме она Украјинка не види.

Затварам очи. Хоћу да спавам.

Спавала сам све док није пао мрак. Опет нека фрка. Осетим да нешто није како треба. Опет сањам. Изгурали ми кревет одмах поред улаза у болницу. Шта ћу ја овде? Хладно ми је. Страшно хладно и сви негде журе. И сви иду својој кући. Да славе Нову Годину. Гледам како људи улазе и излазе. Гледам у ТВ који је постављен високо на зиду. Чујем неки писац разговара са мном. Јеботе... Хемингвеј. Причамо а не знам да ли причамо на српском или енглеском. Смеје се. Седи у бару. Пије мохито. И ја хоћу мохито. Седам на барску столицу и наручујем то исто. Он пуши томпус. Намигује ми. Одувек сам желела да будем писац као он. Да седим у соби у хотелу у Хавани и да гледам кроз прозор на трг где Кубанци играју и певају. Да чујем шум мора и да пишем. Куцамо се чашама и он ми се представља. Знам ко си кажем ја, сви знају ко је Хемнгвеј, издекламујем ја у цугу. Ја сам такође писац...не сликар...мислим и једно и друго. Или можда ни једно ни друго. У ствари радим на техничкој подршци у телефоској компанији. Видим он ме гледа бело. Одакле си? Ја ко из топа дговарам...из Србије. Он ћути и пуши.

Ја се сетих како сам седела са оним мојим колегом ратником писцем у спаваћици на цветиће па се погледах опет у огледалу на шанку. Опет сам у истој спаваћици. Посрамих се. Спустих опет поглед али Хемингвеј намигну онако шеретски и рече да не бринем. Наручи опет туру мохита. Ја пијем. Не волим та слаткаста пића. Волим све оно што воле праве испичутуре. Пиво, ракију и понекад вино. Шприцер ако баш мора или црно вино ако сам у неком отменијем друштву. Као онда када сам радила у Банци. Када смо ишли на ручкове да потрошимо што више пара из буџета иначе нећемо их добити за следећу годину. Тамо се у Банци баш троши.Тамо се исписују чекови на по милион, два долара...сто. Мој менаџер ни не трепне када то постписује. Ја сам тада била једино техничко лице на читава два огромна спрата. Одржавала сам све њихове компјутере и лаптопове. И жалила сам када отпусте једног Вајс президента и његову екипу а запосле другог. Ја сам их све ожалила. Ожалила сам и ону бабу што је менаџер хтео одпустити пред пензију јер није могла да савлада неки програм за акаунтинг. Све су жене наручивале пасту, ја увек бифтек Ко их јебе. Када већ троше туђе паре могу и ја да једем ко човек. И тада смо могли попити по чашу вина. Пиво нико није смео да наручи а мени се увек баш оно пило. Нисам волела менаџера јер је увек викао на мене и на друге, трљао се о зид да ублажи бол од лоших бубрега у којима се крећу мали каменчићи и терају га да буде бесан на нас. И да ружно прича о бомбардовању Србије и о Русима. Ја сам нас бранила и Русе. : Сви остали су седели и чудно ме гледали. Као да сам и ја била у криву и као да су и мене требали бомбардовати. Ја браним себе и нас Србе и Русе . Гледају ме вајс президенти док жваћу досадно оне стејкове у ресторану. Како ја не знам никада да заћутим у погрешном тренутку? Ма ко их јебе. Нек ме отпусте. Не дам ја да ружно причају о нама и нашој руској браћи.

Не волим слаткаста пића али волим мохито. Није јако сладак, има нане и лимуна. И белог рума са Кубе. Мислила сам да је овај Хемингвеј причљивији. Псује нешто и мрмља и налива се ко смук. После пар пића и мени је све смешнији тај старац. Он је волео Кубу. И ја је волим . Била сам тамо неколико пута. Волела бих да смо сад у Куби. Кажем ја њему. А он ме гледа пијано и каже... па јесмо. Ја се осврћем и видим стварно смо у Хавани. У оном истом хотелу где је он живео и писао. Где је написао Старац и море. Ја сам сад ко онај његов матори рибар. Борим се да изађем одавде као што се он борио да ухвати ону велику рибу. И ухватио је. Али су је појеле ајкуле. Када се искрцао после дуготрајне борбе остала је само глава велике рибе. Шта ће остати од мене када ме поново оперишу? Извадиће непотребне органе. Они главни добро раде. Срце пумпа ко лудо. Да није тако одавно бих пандркнула. А мој брат је умро од срчаног удара. Кажу да је и ћале. Ја мислим да је он умро од самоће.

ОСМИ ДАН ЖИВОТА

Лежала сам на интезивној нези дуго...не знам тачно колико дуго. Добила сам праве ране од пелена којима су ме повијали и од пролива који је био неиздржив. Чешала сам се све док се ране нису раскрвариле. Сестрице су ме грдиле. Неке су биле добре па су ми ране прекривале неким танким фластерима, водоотопрним. Они су имитирали да су моја кожа и није ме тако јако сврбело. Добре Канађанке...оне су добре сестрице, искусне су, нежне и знају свој посао. И не боје се да им неко други угрози радно место, можда је то један од највећих разлога што су биле тако добре. Почели су опет да ме уче да ходам. Мишићи су овога пута скроз атрофирали. Ипак устала сам без проблема, две младе девојке су ми помагале да прошетам око интезивног одељења. Е да заборавила сам да напоменем да је ово друга болница такозвана систер хоспитал илити сестра од оне прве. Пребацили су ме тамо у ону прву са интезивне на генерално одељење па онда на психијатрију јер нису знали где ће са мном. То је било давно пре прве операције. Тада сам могла и да једем и да пијем али не за дуго. Почела сам да повраћам и храна ми се гадила. Добила сам упалу плућа и тада су се сви били јако уплашили. Доктор на психијатрији је одлучио да ме пребаце у болницу где је радио хирург који ме је приликом првог доласка прегледао и који је рекао да изгледи да преживим нису баш сјајни и да су ми једњак и желудац доста оштећени. Даље није могао ништа да потврди јер они су довољно паметни да знају да је организам способан да се сам стара о себи и да се регенерише. У овој другој болници део за интезивну негу није у подруму. Хвала ти Боже. Барем могу да гледам у ово сиво облачно небо и да гледам како снег прекрива суседне кровове.

Изгледа да је најгоре прошло мислила сам тада а нисам ни знала шта ме све још чека. И даље ми не допуштају да пијем али ја увек чекам ону сестрицу Украјинку и знам да ће ми она донети воде. Воде са ледом. Волим је. Кад је нема мислим о њој. Мислим како ће ми испунити тако једну једноставну жељу. Да ми донесе чашу обичне воде.

Не кљукају ме више седативима а не дају ми ни морфијум. Рана ме више не боли али доктори су и даље забринути . Већ неколико пута су ме снимали на CT Scan-у. Страх ме је. Озрачиће ме. Сви ме питају одакле ми такав тен. Зезају се и питају ме сетрице да ли сам била на Карибима. Ја се смешкам и одговарам...Јесам. Била сам неки дан на Куби. Пила сам са Хемингвејем. У Хавани. Видим гледају ме некако чудно. Можда не знају ко је Хемингвеј. не би ме чудило. Ко још чита мртве писце? Ко још уопште чита у овом модерном свету?

Не дрогирају ме а ја ипак и даље сањам. Сада знам када је дан а када је ноћ. Али ја спавам и дању веома често. Да ми што брже прође ноћ. Ноћу ми дају неке таблете које ме успављују. Хвала Вам. Дајте ми и морфијум. Хоћу морфијум. Да спавам и да сањам и да се не пробудим док не изађем одавде. Нова Година је прошла неприметно. Ја своју тек чекам. Објашњавам сестрицама да је мој Божић сутра. Вечерас је Бадње Вече и причам им како ми тада кувамо рибљи паприкаш и како се једу мед и ораси и губе...то је знате обично хлебно тесто које се скува у води па се онда пече у рерни и на крају се поспе са маком и шећером. И како идемо у Цркву по бадњак и како се пале велике ватре и како сви стоје и гледају у ту ватру и како се пије кувана ракија и кувано вино.

Као у мом крају. У Кули... у српском крају где су одувек палили бадњак. Бадњак који би насекли па би га возали у саоницама по улицама. Сада причају Црногорци из Куле како су они славили славу када нико није смео. Лажу. Славили су ови мештани из српског краја. Из Куле. Сваке године би их милиција ратеривала. А они би палили бадњак сваке године. У том српском крају је било најбољих фудбалера. Ми дођоши са брега смо били бољи у кошарци и другим спортовима. Али најбољи међу свим фудбалерима Србима је био један Мађар. Јеби га. Играо је најбоље. Морам да признам. И ја сам волела да играм фудбал али сам тренирала кошарку јер је мој брат највише волео кошарку. Није био висок баш али је могао да ' закуца лопту'. Kaдa je преживео први инфаркт требало је да мирује. А није. Играо је и даље кришом и кошарку и фудбал. Јер није знао ништа паметније. Није знао како да се извуче из проблема због којих је и добио инфаркт. Није знао како да врати оне силне паре коју су му други украли. Уложио у бизнис и све пропало. Пизда вам материна. Због вас је мој брат умро. Дабогда се удавили Ви у тим Вашим отетим парама. Дабогда вам се семе затрло, како каже мој колега ратник писац. Умро је усред најтоплијег јулског дана. На терену испред куће. Кажу да му је срце пукло. Као мени желудац. Али без желуца се може. Без срца се не може. Ипак мој брат је имао велико срце. Веће од мог.

Почех да сузим при помисли на њега. Имао је исто оволико година колико имам ја сада . А кад смо се родиле нас две пишуље хтео је да нас стави у млинац за месо како је увек причала моја тетка. Био је љут што није добио брата. Уместо једног брата добио је две сестре. Које разочарење. Могу да замислим како му је било. Нећу да плачем. Брате не брини... биће мени добро. Замолих једну сестрицу да ми да ону једну малу таблету која се стави под језик. Она што смирује. Хоћу да спавам и да сањам. Нећу да мислим о брату. Онда сам тужна.

Ставих таблету и она поче да се топи испод мог језика. Почех да тонем у сан. Миран сан јер од како ми је боље нема оних страшних снова са рођацима и гуслама и оним страшним језивим Турцима. И не падају главе више.

Где сам сад? Видим светла. Пуно светла а мрак. Па то је Париз. Јеботе кад сам оно била у Паризу. Давно. Давно са својим мужем. Тада смо били момак и девојка. Славили смо Нову Годину тамо. Шетали смо данима без престанка јер нисмо имали пара за такси. Украли су ми једну свилену мараму из џепа, нису знали да немам новчаник, имала сам пар ситних новчаница у џепу од панталона. И сликали смо све слике у Лувру. И Мона Лизу која ме је пратила оним својим чудним очима. Заборавили смо Зенит у једном једином таксију којег смо зауставили у Новој Години. Никад нисам прежалила те слике које су остале у том фотоапарату. Нисмо били у музеју Импресиониста и то нећу прежалити. Можда одем опет једног дана. Када оздравим и када изађем из болнице.

Знаш ја тебе видим као Енди Гарсију. Он те је глумео. Знаш то је један Кубанац са најлепшим очима на свету. Он сваки филм који одглуми глуми за своју земљу Кубу. Зато га волим. Ја волим своју Земљу иако сам давно отишла из ње. Због Србије ја највише ипак волим Саву Шумановића. Он је био најбољи сликар.Њега сам ипак највише волела јер је знао да ухвато оно сунце које се рађа у мојој Војводини. Онај снег који само тамо има... ту боју љјубичасто плаву помешану са сеоским блатом и осушеном кукурузовином. Он је знао да наслика оне усамљене јасенове и багремове. Он је био сликар какав сам ја хтела да будем. Убиле су га усташе. Убиле су нјавћег срског сликара. А не знам зашто? Не знам ја да сликам жене као ти. Али знам да слика очи. И свакоме насликам очи.

Он ћути и слуша ме. Одувек сам то хтела да му кажем. Да му кажем да је увек био господин сликар, да се знао обући и ушетати у кафану и изазвати Пикаса на сликарски двобој.

О како сам хтела да будем као ти. Да изазовем на двобој све оне умишљене сликаре који мисле да су најбољи. Да им бацим ружу у лице и да кажем. Хајде да изађемо сви на мегдан и да видимо ко је најбољи. Ништа од тога. Кукавица сам. И била и остала. Зато и пишем. Јер немам срца као ти да се посветим сликарству до краја. Да умрем са четкицом. Са пет година хтела сам да будем сликар. Када је дошао онај неки Рус из Русије да обиђе своје рођаке и који ме цупкао на крилу и који је рекао театрално свима

Ово ће бити сликарка.

А онда на донео усисивач ...руски. Био је добар али тежак као туч. Руси све што направе траје милион година. И тај наш усисивач је још увек жив негде...затрпан на гробљу непотребних ствари.

И ја сам веровала у то. Веровала сам да ми је сам Бог дао тај таленат. Да будем сликар. Све док ме други нису убедили да је то узалудан покушај. Бити сликар у овом модерном добу равно је убиству. И ја сам им поверовала али сам наставила да сликам.

Он ме је тужно гледао. Испио је још једну флашу црног вина у цугу. Онда смо заћутали јер је свака прича била сувишна.

Пролеће је заменила зима. Одједном почео је да пада снег.Он је и даље држао онај стари црни кишобран изнад моје главе док је он киснуо под пахуљама.

Немој Амедео. Болестан си. Дођи испод кишобрана.

Послушао ме је. Више није рецитовао. Нити сам ја причала. Само смо се гледали. Приметила сам у једном моменту да му се некакви људи јављају упролазу. И смешкају.

Јеботе. Ено га Ван Гог. Шагал. Сава Шумановић. Ено га Гоген. Ено је Надежда Петровић. По њој сам хтела да дам име ћерки а родила сам сина. Па је добио име по њеном брату. Други син је требао да се роди на Ђурђевдан или на Марковдан а родио се 7 маја. И добио име по мом стрицу. Извини ћале његово је име било лепше а и одабрао га је мој већ рођени син. Ми смо направили списак ао он је одабрао. Џабе си певао ону песму

Мој Милане јабуко са гране,
јабуко са гране, мој Милане.

Брала бих те ал' несмем од нане,
ал' несмем од нане мој Милане.

Мој Милане, кад у војску пођеш,
кад у војску пођеш, мој Милане.

Немој моју капију да прођеш,
капију да прођеш, мој Милане.

Ногом стани марамицом мани,
марамицом мани, мој Милане.

Нека пукну сви насхи душмани,
сви наши душмани, мој Милане

Неће мој Милан ићи ни у једну војску. Нема овде ратова. Не бране се овде ничије куће мој ћале. Шта знају ови овде људи шта значи бранити своју кућу, своју њиву, своју шуму. Овде су сви безбедни. Само сваки дан стрепе неће ли им Банка узети кућу. Против њих не вреди никаква борба, никакав рат. Они куће узимају и после их препродају. Неће они бранити ничије куће као што си ти бранио кућу од наших комшија Хрвата. Бранио од оних јадних Срба чије су куће други попалили. Па нека си бранио. Шта они имају да изимају кућу од наших комшија. Ето им оне у суседном селу па нек тамо иду. Тамо има напуштених кућа, тамо су некада живели добровољци из Првог светког рата којима је краљ дао земљу. Да си имао и ти дедину кућу дао би им. Знам ја тебе. А луд си био ћале. Рекла сам ти ја да имају пиштоље. Били су очајни и страшни. Брадати и било их је више. Мислила сам готово је. Уцмекаће те оног момента када си опсовао. Када си опсовао ону своју псовку. Сунце Вам јебем крваво. Ја сам знала ...после ове псовке нема назад. Нема повлачења. Како сунце може да буде крваво? Можда кад се распукне? Ви ћете да проваљујете у туђу кућу викао си на сав глас. А све оне комшије Хрвати, Русини. Личани, Буњевци, Избеглице ко зна одакле, Украјинци...сви су ћутали. Ћутали су и онда када си нашим комшијама хтео да срушиш онај бедем који је делио наше две куће. Јер пала је велика киша и сва она прљава вода ушла у наш подрум кроз мали прозор са њихове стране. А она Личанка комшиница није хтела да те пусти у дворише. Па си узео ону велику мацолу и лупао онај бедем да срушиш. Онај од армираном азбестног бетона. Сви су изашли да гледају. И сви су рекли... О како би он нас овако ударао само да је рат овде. А рат је био ту преко Дунава. А не знају да у Србији главе падају кад им неко дирне земљу и кући. Или када улази прљава вода у подрум. Звали су брата да те смири а он је још јаче навијао и викао ...Удри ћале. И ја сам викала... Удри ћале. А комшије су нас гледале као да стварно мој ћале хоће некога да убије. Говна једна. И није пао бедем ако Вас то интересује јер моја ћале како је знао да се наљути тако је знао и да се одљути. И свим тим истим комшијама је и даље помагао и заборавио је како су сви били љути на њега тог дана када је хтео да сруши бедем.