ПЕТИ ДАН ЖИВОТА

Буђење је било нагло и тешко. Нисам била сигурна да ли је то заиста и даље сан или је нека глупа јава. Једна медицинска сестра Индијка ме је миловала по руци и шапутала са мном неке молитве на неком неразумљивом језику. Шта хоће она, зашто ме хвата за руку на такав чудан начин?
Где су они моји несрећни рођаци који су опет умрли? Питам је а она ме гледа са сузом у оку и даље ме држи за руку. Каже одвешће моју децу у њену цркву. Какву? Јеботе шта је ово? Зашто она да води моје синове у њену цркву? И каква је то црква?

Вучем руку свим силама а не померам је ни за милиметар. Напрежем се... све ми очи искочиле од напора. Пичка ти материна, пусти ми руку!!! Остави ти моје синове на миру. Јебала те та твоја црква.

Дерем се ја а ни г од гласа не излази кроз моја мртва уста, испуцала од жеђи и сувог болничког ваздуха. Хоћу да пијем!!! Дајте ми воде смрадови усрани. Дајте ми да само промућкам воду устима да се сетим како то изгледа. Да се сетим како сам некад пила ону воду...чесмовачу са бабиног бунара. Да осетим ту хладноћу. Ту воду. У мојим мртвим устима.

Затварам немоћно очи и одједном рођаци се помаљају као из магле. Сви у белим закрвавњеним кошуљама. Уморни са сјаним сабљама. Седе сви на болничким белим креветима у болничким белим собама. Као да нису задовољни исходом битке. Не могу да се помере. Седе и ћуте онако изморени у сивим панталонама и црним ципелама попрскане крвљу оних Турака. И они зову у неке своје џамије. Ено се чују. Нису сви мртви и као да их има све више. Ђе су оне гусле? Оне страшне гусле. Које саме гуслају. Ова тишина ми је гора од њиховог страшног звука и поклича мојих рођака. Рођака који сад уморни седе са спуштеним сабљама.

Уморили се мртви рођаци. Хаос и лудило. А шта ја сад да радим? Ја ево ни уста не могу да отворим, ни руку да извучем из шаке ове неке чудне болничарке што брине за моје синове. Могу само да бирам, да ли да се вратим у сан где ме она онако молећиво и забринуто гледа или да се вратим овим мојим рођацима који седе уморни на белим болничким креветима упрљани од њихове и од туђе крви.

Враћам се рођацима. Вичем ...ајде устани ђеде, устани брате...знам да сте се уморили али и ја сам. Шта ћу ја сада? Куд ћу ја сада? Ево чују се они Турци. И они су страшни са оним њиховим дугачким перчинима и оним танким брковима. Има их више него вас рођаци моји. Али...тако је увек и било. Увек је било више њих него нас. Ајде устаните рођаци...одморили сте се. Дижите те сабље...крећите поново у бој јер вреди овај мој живот још једне борбе. Ајде брате устани ти први, па ће онда и ђед за тобом и остали.

Седе они и даље. Седе и ћуте и гледају у оне спуштене сабље.

Језа ме обузе. Од те сцене и од тишине коју ремете Турски покличи.
Осећам срце како све спорије куца. Осећам сада уместо температуре грозницу. Отворим очи и видим ону моју руку у руци медицинске сестре и видим да је сва црвена од алергије. Тело се моје бори а рођаци се уморили. Затворим очи и осетим да се тресем од хладноће. Невероватне хладноће. Што лажу да се најлепше умире у хладноћи, на снегу. Ја видим почео снег да пада и мени хладно и тешко ми је. Како да заспим у једном од сна? Ни у оном другом не спавам него гледам како ми се тело зацрвенело попут рака.

А рођаци се уморили и шта ја сад да радим?

Осетих да тонем негде. Негде можда у неки трећи сан? Не ...нећу тамо. Тамо је мрак и нема ништа. Ни рођака, ни Турака ни беле болничке собе. Нема ни оне чудне медицинксе сетре што ме држи болећиво за руку. Нећу тамо. Нека неко други иде тамо. Ја хоћу да се борим. Узећу сабљу од ђеда. Не знам шта да радим са њом, али нема везе. Замахнућу у својој машти..у сну.

Крену моја рука ка сабљи...кад зачуше се опет гусле. Оне страшне гусле. Ко је сад дошао да се бори за мене? Мртви су се уморили и не могу да се помере са оних белих кревета.