Nadam se da je nikada neče okrečiti

u tvojoj zgradi
ništa se nije
menjalo godinama

Sve je tako isto,
onaj miris
pa vlagua,
i oni isti zeleni zidovi.

Ne, nisu krečili od onda,
možda nisu ni prali,
i lift
je psor
kao i pre.

Pa ta
beznačajna
i upečatljiva
imena
na vratima.

Treći sprat.

Tu smo pričali,
tu smo očajavali.
Sećaš li se kad
sam bio malo nervozan
zbog situacije,
i smotao onu spajalicu
i zakačio je na tvoj luster.
Onda sam emigrirao,
a nju si ostavio da se klati godinama,
kao epitaf,
kao uspomenu.

Danas, ponovo
sve miriše na isto,
samo mi,
mi smo nekako drugačiji.
Imamo vremena za sve,
samo ne više za sopstvene živote.

Ja ne dolazim više,
ni ti ne dolaziš,
ne sastajemo se da bi
pričali
o svetu,
nebu,
prauzroku ili o politici.

Smrt je to bez smrti,
tiha i tupa, i glupa.
Smrt u kojoj kroz sopstveni kraj
nazireš sumrak jednog doba,
kraj jedne mladosti
koja je slučajno
i kraj svih ostalih mladosti.

Ne, nema više mladosti,
barem takve nema,
umesto osmeha
zvone mobilni telefoni.
Svet simbola,
slika i novca,
nahranjen našim krvavim,
drhtavim mesom..

Nadam se zato da
je nikada neče okrečiti,
tvoju zgradu,
neka ti zeleni zidovi
ostanu da nam budu i spomenik
i upozorenje
i stub srama.

Umesto krika pobune.

MC