Anegdota iz seoskog života



Stevo se teturao sredinom uluce psujući ovu ravnicu, proklinjući košavu i druga Tita i ustaše i sve one koje je smatrao krivim što se iz kršne Like doselio da živi u tom jednolično ušorenom, vojvodjanskom selu. Bilo je minus deset, suvomrazica, ali Stevi nije bilo mnogo hladno, na licu su mu izbijale graške znojam a povremeno ga obuzimala vrelina, kao da ima temperaturu. Stevo se vraćao iz kafane, mortus pijan, kao i uvek kad je zima. Nije se Stevo tu razlikovao od ostalih, i oni su kao i on, pred valom domaće dosade samo čekali noć da se dograbe kafane, da se napiju, da dodirnu u sebi metafizičko dno svojih, po sopstvenom mišljenju, iskazanom nad onim kariranim stolnjacima, izrzito nesrećnih života. To bi ih gonilo da još više piju, da još više tonu, sve do zatvaranja mehane i prinudnog povratka kuči svojim uznemirenim, isprepadanim i očajnim ženama koje bi često mlatili, nalazeći u njihovom ponašanju nenade, nedokazane i strašne krivice kojima bi pomenute batine bile zaslužene i opravdane.



I ove noči je bilo tako. Stevo, koji inače nije imao baš neki dobar vid, nije mogao da prepozna svoju tarabu, svoju kuču. Osvetljenje slabo, ulične lampe samo na raskršćima, od meseca i zvezda, dalekih tela na smrznutom, zimskom nebu, slaba vajda. Psovao je i proklete Švabe, koji su ovde nekada živeli i napravili većinu kuća. što su im sve kuće ispale tako prokleto slične, psovao je taj prokleti narod bez ideje i smisla da svoju kuču nekako istakne i obeleži. Sve psujući, cimao je kvake na spoljnim ogradama, ali one se nisu otvarale. Par puta ulazio u nepoznata dvorišta, par puta u neka poznata, čije je vlasnike dobro poznavao, ali nikako u svoje dvorište, u svoju kuču.



Najzad, kod jednih žutih vrata je huknuo od radosti, kad je otvorivši ih, najzad prepoznao svoje dvorište. Nije još bio siguran, treptao nepoverljivo i nezadovoljno je na svoj posed kad iz mraka natrča nekakav pas. U trenu je to uznemirilo Stevu, ali pas nije napadao, nego je šenio i umiljavao se. Bila je to njegova, žuta kuja, po imenu Seka. Dade joj dobar šut nogom i ona pobeže cvileći.„Marš Seko, da ti psujem oca”, povikao je Stevo gnevno za njom.



Otresao je svoje ogromne cipele, skinuo glomaznu bundu i ušao u kuču, pravo u kuhinju. Napipao je i okrenuo je starinski prekidač na zidu, ali svetlo se nije pojavilo. Okrenuo ga je još jednom i još jednom i kuhinja je i dalje bila u gustom, praiskonskom mraku.



„Sunce ti psujem”, uzdahnu Stevo. „Je li struje nestalo ili je sijalica pregorela?”

U onom pijanom stanju napipao je nekako stolicu i seo. Tek sada oseti strašnu glad u rođenom želucu. Jeo bi nešto, ali njegove žene Jele nema da mu postavi. Lupio je šakom o sto.



„Jelo, o... poteci Jelo!”, povika, ali niko se ne odazva.



„Spava, spava kučka stara”, gundjao je.



Glad i bol u želucu nisu popuštali. Odlučio je da istraži sto. Lagano je pipkao dok nije naišao na veliku vanglu na stolu. Bila je teška. Polako je privuče k sebi. Mirisalo je.

Za ćudo, bila je pored vangle drvena daska za lupanje mesa i na njoj pribor za jelo.



„Supa”, pomisli Stevo, „dobro mi je došla”. „Baš misli moja Jela na mene”.



Uzeo je kašiku. Supa je bila masna, baš onako kako treba. Malo vodenkasta, ali na površini je bilo dosta masti. Bila je još mlaka. „Eh, još kruha kad bih ga još imao”, žalio se Stevo u sebi, glasno kusajući mlaku, masnu tečnost. I još kad je kao slepac, u vangli, napipao komad mesa, njegovoj pijanoj radosti ne bi kraja.



Dohvatio ga je kašikom, ali nije ga mogao pregristi. Meso mu ispada nezad u vanglu. Trebalo je tražiti ponovo.

„Sunce mu...”, zausti Stevo, ali ga radost obuze u trenutku kad je ponovo napipao komad mesa koji če smiriti njegov stomak. Bio je to veliki komad, samo nekako pljosnat.



„Ah, Jela mnogo škrtari na hrani”, gundjao je. „Ovo ni pas ne bi pregrizao”.



Vlakna se nisu dala pregristi. Ostalo mu je samo da ih žvaće, uživajući u ukusu soka koji je meso ispuštalo. U vangli je pronašao i sitne mrvice povrća i druge hrane. Posvetio se lovu na ove ukusne komadiće, a iscedjen i sažvakan komad mesa beše ostavio na stolu.



Kada je završio večeru, Stevo snažno podrignu. Obrok ga je izveo iz onog stanja besa i očaja, a bol u želucu beše uminuo. Prema Jeli, osetio je odjednom nekakvu beskrajnu zahvalnost i toplinu.



„Jelo, o Jelice, dodji sada kod tvog Stevice”.



Kroz hodnik je dopiralo neko stidljivo svetlo. To je Jela dolazila sa svečom koja je slabašno i drhtavo žmirkala. Poslednja tepanja i boja Stevinog glasa umirila ju je i učvrstila u uverenju da je Stevo veleras neće izlemati kako se prečesto dešavalo.



I baš kad je ušla u kuhinju i spustila sveću na sto i uglela u čudu svoj periljak (krpicu za pranje sudova) svu sažvakanu i zbrčkanu na stolu, Steva pokaza na krpicu i reče:



„Spasila si me Jelo sa ovom večerom, želudac bio počeo da me mori i supa ti je bila mnogo jaka, ali ovo meso... brate mnogo je žilavo.”



MC