ЧЕТВРТИ ДАН ЖИВОТА

Не знам колико је дана проћло од како сам овде. Знам само да се мењују медисцинске сестре. Не знам ни да ли је дан...ни да ли је ноћ. Снови се смењују као филмови. Страшно је у њима. Води се некакав страшан рат не овоземаљски. Негде изван ових димензија. Боре се они које ја познајем за нечије душе. Моју...неке деце која тек улазе у свет одраслих. Дошли сви моји рођаци Црногорци. Како кад су умрли. Ено видим лепо ђеда, видим покојног брата... и неке које нисам никад ни упознала. Дошли да ме спасу из ове болнице. Али видим их само у сновима. Како су дошли да ме спасу кад су мртви? И са киме се боре?
Мучила сам саму себе неколико дана а онда сам опет била на ивици живота. Опет 50-50. Или 100? Или 0? Добила сам опет неку температуру. Страшну. Прикачили су пет кеса антибиотика. Кажу пуко ми желудац па су скупљали киселину по цревима и стомаку. А била недеља. Николдан. Светог Николе није било у мојим сновима само моји рођаци. Мртви, дошли да бране живог. Хаос. Лудило. Кркају ме морфијумом сигурно, мислим у сну, док рођаци, сви високи и кршни ко од планине одваљени...облаче беле кошуље и сиве панталоне. Као у неком хотелу, седе на белим креветима и нешто мрмљају. Спремају се. У соби се чују гусле. Гуслају ко некада...давно када су нам неки други рођаци долазили у посету и када смо слушали гусле...цео дан.
Сзтрачне су те гусле. И у сну се јежим од оних сурових песама. Гусларских. Епских. Десетераца. О чојству и јунаштву. О страшним смртима и још страшнијим херојствима. Како су они гинули тако храбро? Како ли ћу ја? Ја ко кукавица ћутим и сањам сан у коме ме други спашавају а ја гледам и молим их да буду храбри уместо мене. Да мртви опет погину да би мој живот спасли. Овај мој бедни живот. Вреди ли спашавања?
Вероватно вреди ако су се они подигли из мртвих да ме спашавају. То значи да су ми опростили за све моје грехе. Можда ми је онда и сам Господ опростио?

Седе рођаци и даље у белим кошуљама, сивим панталонама и црним ципелама и страшно пуше. Све се задимило, цела бела соба са белим креветима. Са епском музиком у пизадини. Са гуслама које саме гуслају. Шапућу нешто . Ништа их не размем. Тихи су и свечани. Видим ђеду само велика јабучица игра доле'-горе...горе-доле. Стар је, старији него што га памтим а брат је млађи него што јесте био кад је погинуо. И леп. Ко Његош. Лепши од Његоша. Хајде рођаци моји...причајте гласније...ништа вас не чујем. Како ме не видите. Ту сам ја. Ту прикована за овај кревет. повезана жицама за ове апарате. Све је на пола'пола. 50-50. Или 100? Или 0?

Толико се задимило у соби да ништа више бе видим. А онда се појави нека коњица. Ко су ови људи. Личе ми на оне Турке са слика из уџбеника. Јачу беле коње и подигли су и они прашину која се меша са димом од цигарета које џаџе моји рођаци. Мумлају неке муслиманске повике и вичу АЛАХ УЕКБЕР. Јеботе. Није ваљда ово други Косовски бој. Овде се ради само о мом једном, једином животу. Рођаци мирно усташе. Прекртише се и изљубише се сви одреда и они које познајем и они које не познајем. Ваљда су ми и ти непознати некакав род. А сви су мртви јер ниједног живог тамо међу њима нема.

Онако високи и плећати и сви у белим кошуљама извадише некакве сабље. Дугачке. Страно сјајне. Толико сјајне да су ме очи у сну заболеле од сјаја. Мрког погледа их подигоше сви као на знак. Страшни су били...толико страшни да сам их се и ја уплашила. Каква ће ово битка бити?

Вреди ли мој живот такве једне страшне битке? Мора да вреди ћим су сви изашли на мегдан због мене. Да ме спасу. Да ми подаре можда још један живот.
Другашији? Бољи? Вреднији?

А ако погину?

Погинућу и ј са њима. Кад њих није страх...није ни мене. Осећам срце како ми лупа. Температура ме сатире, осећам жеђ. Опет ону страшну жеђ. Па зар сад да умрем пре битке. Од жеђи?

Е вала нећу. Уинат...нећу.

Започе битка.

Измешаше се рођаци у белим кошуљама и сивим панталонама са црним изгланцаним ципелама са Турцима и љиховим коњима. Поскидаче их све једног по једног. Оним њиховим страшним, светлим мачевима. Крв обоји све оне беле рођачке кошуље...али ниједан не пада. Страшни су са оним њиховим мрким погледима и великим обрвама. Сучу бркове после сваког убијеног Турчина. Страше ме ови моји рођаци. Ко ће им опрати оне закрвављене кожуње који су исте боје као и моје ране које су ухефтали доктори. Као она крв која се расула у моја црева и стомак када се желудац распукнуо. Као лопта. Као балон којег је неко пробучио са иглом.

Ја ћу им опрати. И кошуље и ране. Само да се порбудим и да оздравим.

Битка је трајала ко зна колико дуго. Толико дуго да се на крају све помешало. И крваве кошуље и крваве главе. На крају се све претворило у крв.

И ту сам се ја пробудила.

У белој соби, са белим креветом. У спаваћици на цветиће.

Kakav crni Dusko? AleksaJ ti samo pravis pometnju ovde. rasterao si ljude koji pišu...opet si nevaljao :)