ЗЛАТАН ЗУБ

Скинула је шарену рукавицу и погледа на сат, чека
аутобус 40 минута. Ветар је упорно расипао ситне
беле пахуљице. Неколико уличних светиљки пркосило
је тами задњег дана у години, 31. децембра.
Била је уморна. Очи су је болеле од гледања у
монитор компјутера. Шетала је као тигар у кавезу,
шест корака на једну страну, па затим исто толико на
другу. Бројала је тихо, после 350 корака стала је, запалила
цигарету мислећи како ће тај стари трик домамити
аутобус.
На великом билбоарду преко пута улице гледала
је рекламу за Кубу, насмејана лица лепих жена и
мушкараца, сунце, плажа и коктели.
Жути сунцобран велик као Сунце.
Замишљала је сва она јела која је чекају у кући
и шаком је притиснула снажно желудац. Узела је последњу
жваку, полако апсорбујући шећер. Још више
осети глад.
Није ни приметила прилику која јој се пришуњала
иза леђа.
– Не мрдај! – уплаши је дубоки мушки глас. Занемела
је и престала да жваће. Хтела је да се окрене, али
од страха се није могла померити.
– Дај паре! – заповедио је глас.
– Немам пара! – промуцала је.
Испред ње искочи високи Деда Мраз. Црнац.
Бела
лажна брада и очи су једино што је могла да
види.
– Боље ти је да имаш! – рекао је претећи.
– У џепу имам пиштољ.
– Али, ја стварно немам пара, ево вам торба ако
не верујете – замуцала је и замало није прогутала
жваку.
Стргнуо јој је торбу са рамена и почео да претура.
Папири, једна књига, шминка, фластер, наочаре за
сунце, новчаник, крема за уста. Узео је новчаник, али
је нашао само гомилу картица, визитки, пар сличица
и једну карту за аутобус. Хтео је да је узме.
– Молим вас немојте, нећу моћи да се вратим кући,
а још мало ће Нова година – скоро је заплакала.
Он јој пружи карту и она је брзо стрпа у џеп.
– Па, шта радиш овако касно? – погледао је великим
беоњачама са црним бисерним куглама.
– Са посла идем, морала сам да останем да дежурам.
Врати јој торбу и поче да шета испред ње, баш
као тигар у кавезу, и он шест корака на једну, па на
другу страну.
Она несвесно почне да броји. Када је избројала
350, он стаде.
– Како ја налетим увек на овакве? – продера се.
– Дај ми ту карту! – заповеди љутито.
– Немојте, ко Бога вас молим.
– Завежи! – кратко је изустио и испружио руку.
Није имао беле рукавице, ружичасти длан је био посут
пахуљама које су се брзо топиле.
Извадила је карту из џепа и ставила је на његов
длан.
Због карте, осмелила се, страх се изгубио а желудац
поче да гунђа. Помислила је да до поноћи неће
стићи кући.