Crncugo...pesma uopste nije slikaraksa naiva nego slikarski nadrealizam , ali šta ja to tebi da objašnjavam kada nisi slikarski strucnjak.

Музика је дискретно допирала из унутрашњости
кафане, док је пар Креолаца седео испред, на гајбама.
Пушили су кубанске цигаре и пили јефтини рум.
– ‘Ола Сењорита! – насмејао се један од њих, показујући
бисерно беле зубе.
Олга је држала шкољку у руци, отпоздравила је и
ушла у кафану. Конобар се насмешио и без питања
почео да прави „мохито” коктел. Осетила је пријатан
мирис траве коју је гњечио дрвеним штапом у чаши.
Обратила му се на шпанском, захваљујући на коктелу.
Велики вентилатор на плафону се једнолично
вртео,
сунце се пробијало кроз полуотворене дрвене
плаве жалузине на прозорима. Неколико парова је
плесало. Села је за мали округли сто и скинула наочаре.
Белом марамицом је обрисала грашке зноја са
чела. Док је посматрала госте, старији човек са великим
брковима, лепих црта лица, сео је за мали сто преко
пута ње. Извадио је „кохибу” и запалио. Пушио је и
гледао њене плаве очи и шкољку на столу.
– Ти ме разумеш. Нашла си оно што је неко давно
изгубио. Пратиће те срећа куд год да кренеш.
Разумећеш све језике света.
Извадио је из џепа плетену наруквицу од палминог
лишћа и ставио јој око руке. Устао је, климнуо главом
и изашао праћен мирисом јаког дувана. Олга је
ослушкивала
помешане разговоре суседних столова и
уживала у заласку кубанског сунца. Осетила је ритам,
и иако није била нека плесачица, устала је. Помешала
се међу преплануле госте, док су њену игру с конобаром
пропратили овацијама. Тропска ноћ је стидљиво
загрлила кафану, а зној играча се измешао. Заборавила
је на све проблеме, на бриге, на Марка и њихове
неспоразуме,
одвајање, удаљавање, на дневне обавезе,
нервозу,
гужву, градски превоз, на кућу, кредите, дугове.
Све је потонуло негде дубоко. Осећала је само музику
и мирисе Кубе. Да ли је то срећа?
Све се стопило у склад ритма и покрета, мелодије.
У тамној ноћи кафана је светлела, као светионик
виђен са обале.
Расхладила се још једним коктелом и позвала
такси.
Вратила се истим путем број 93 до свог хотела.
Дошао је исти таксиста који ју је и довезао. Возач
је успут стао да набере плодове зрелог манга, користећи
батерију и штап. Пружио је Олги највећи и
најзрелији.
На вратима њене собе чекала је скупина инсеката
привучена светлом на тераси. Размахала је руком
гомилу и утрчала у собу, бацила се на кревет где ју је
чекао бели галеб од пешкира и осушени цвет неког
тропског дрвета. Заспала је у оделу. Сањала је како
плута на површини мора. Попут пера плутала је, дисала
равномерно, дубоко, не осећајући тело, само ударе
срца. Медуза ју је ожарила у сну.
Отворила је очи и угледала небо по коме су пловили
тамни облаци који доносе кишу. Јутро је.
Паук је шетао по белом чаршаву.
Умила се, узела торбу и кренула у зелену башту
на кафу и доручак. Наручила је еспресо. Комарци су
излетали из оближњег жбуња, а омања краба је преплашено
променила положај прелазећи преко бетонске
стазице тик поред њеног стола.
Распричала се са конобаром, који се изненадио
када је почела да прича с њим на течном шпанском
језику. Развукао је осмех, бели зуби су севнули под
облачним небом.
Растезала се полако пијуцкајући кафу, одморена и
лагана као перо грлице. Први пут је разумела речи једне
познате сетне кубанске песме о несрећној љубави.
Шкољка је почивала на столу поред шољице кафе,
а Олга је посматрала два мала Француза како се
јуре
око столова и прскају водом из пластичних пиштоља.
Устала је и кренула ка бару да наручи сок од
поморанџе.
Дечаци су у игри срушили мали сто са
њеном кафом и шкољком.
Није се ни окренула, само је чула лом беле шољице
са кафом, њене шкољке и њене среће.
Загрмело је потмуло и киша се сручила жестоко.
Права летња, тропска киша…__