Да није то она чувена Платонова пећина?- насмеја се Боро
( Објашњењ Платонове пећине- Замисли да људи живе у некој подземној пећини, и да се дуж целе пећине провлачи један широк отвор који води горе, према светлости. У тој пећини живе они од детињства и имају окове око бедара и вратова тако да се не могу маћи с места, а гледају само напред, јер због окова не могу окретати главе. Светлост им, међутим, долази од ватре која гори изнад њих и далеко иза њихових леђа. Између ватре и окованих води горе пут, а поред њега замисли да је подигнут зид као ограда какву подижу мађионичари да изнад ње показују своју вештину. – Замишљам – рече он. – Замисли уз то још да поред тог зида људи проносе разне справе, и то кипове људи и других животиња од камена и дрвета, као и све могуће творевине људске уметности, али тако да оне изнад штрче, и да при том, као што то обично бива, поједини од њих у пролазу разговарају а други ни речи не проговоре. – Твоје је поређење необично – рече он – а необични су и твоји затвореници. – Слични су нама – рекох. – Зар мислиш да они виде нешто друго осим својих сенки и сенки других људи, које светлост ватре баца на супротан зид пећине? „ (Платон, Држава, књига седма 514а,б,ц, 515, Београд 1993., стр. 206)
- Није у овој пећини нема сенки...само светлост. Знаш Боро, не мора човек да пропутује цео Свет да би схватио себе и где га води живот. Многи мисле да ће им неко разјаснити живот – ко су – где иду- и где ће завршити своје путовање на овој Земљи. Могуће је све те одговоре добити ако се смер путовања окрене ка својој унутрашњости, ка свом бићу, ка свом Творцу...драгом и премилом Богу нашем. Ја ратујем против зла у себи , трудим се да се смиреноумљем спремим за сва материјална одрицања.
- Да али да би се дошло до праве истине мора се суочити са заслепљујућим сунцем
- Погледај ове твоје странце. Они долазе код тебе да им ти даш одговоре на та питања. Можеш ли?
- Не могу. Не знам ни сам себи да дам одговоре на сопствена. Трудим се да их у овој лепоти од природе откријем
- На добром си путу. Једног ћеш дана све схватити, све ће ти се разјаснити и видећеш каквим нас је Наш Творац направио. Него...шта је било са оним псом? Не прати ме има већ неко време. Мислио сам да си га ти приптомио?
- Нисам, постављао сам му замке, али ништа. Јутрос је завијао. Гладан је..овај снег га мучи а и она моја живина.
- Доћи ће дан Боро, када ће се у ове крајеве вратити сви они који су побегли одавде. И тај пас који те гања враћа се тамо где је и припадао рођењем својим. Свет звери није успео да га претвори у звер иако им припада генима али не и срцем. Не брини, врло брзо јешће ти из руке и постаће твоја верна сенка. Животињи се увек мора ставити до знања да је човек изнад ње. Не покушавај да се спријатељиш с њим као са обичним псом.
- Како си се ти саживео са животињама у пећини?
- Нисам крио да их се плашим а и оне су се плашиле мене. Па смо сви почели све мање да се плашимо, док се нисмо спријатењили. Сазнао сам да човек може да припитоми лисицу најлакше и медведа такође, гаврана и орла. Једино вука нисам успео. Једном ме је један изненадио, укопао сам се у месту, видео сам како се његово велико сиво тело спрема за скок. Сусрео сам његов поглед, гледали смо се али нисам видео никакво зло у њему. Окренуо се, додирнуо ми је репом колено и нестао у шуми. Овде сам нуачио више од животиња него од људи, оне су у ствари мене припитомиле а не ја њих бар што се тиче љубави и односа.. Чини ми се да се данас теже припитомљавају људи. Крио сам се од ловаца са керовима, желео сам да будем сам, да нико не зна где живим, Богу захваљујем што ме нису открили сељаци, да јесу долазили би да ме виде, тражили би да се молим за њих, да их лечим, да им предсказујем будућност. Моја душа, моје срце стреме вишем и вечном. Зато те ко брата молим не одај моју тајну никоме. Нек ово остане између мене и тебе. И господа Бога нашег.
- Не брини, нећу, занима ме твој монашки живот и како си се тако лако одрекао свих земаљских ствари
- Нема ту неке велике мудрости и није лако како ти кажеш. Постом се то постиже...тешким постом уз редовне молитве. Видиш у стању сам био по неколико дана да не једем ништа. Понекад се осећам као да не припадам овом свету, стремим свим бићем да унесем себе у небо, да се уздигнем са земље и ослободим је се заувек, да се утопим у мудрост, истину и љубав. Највише волим да молим у поноћ, у тренутку кад престаје ноћ а рађа се дан, кад птице престају да певају, зрикавци да зричу и ветар престане да дува. У тим тренуцима Боро земљу походи сам Бог.
Завршио је са причом па започе молитву, да потврди све изречено
Утврди ме, Господе, у овој вери истинитој коју исповедам; и дај ми да, омрзнувши све земаљско, имам срце уздигнуто горе, према Теби, и достојно да хвалим све свето Име Твоје, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин.

Монах се вратио у своју пећину иако га је Боро нудио да остане пад дана па чак и да презими код њега, захвалио му се на понуди коју је одбио уз изговор да се не боји зиме ни хладноће.

После Монаховог одласка Боро је дуго размишљао о њему и о разговору који су водили као и оно предвиђање за пса који лута овим крајевима.Право знање не извире из материјалног света већ из размишљања помисли он . А ипак и он размишља о најприземнијим стварима као што је – нови ауту, размишља да путује опет по Русији, замишља да оде у неки велики град, да се завуче у неки хаустор као кад је био млад и да удише мирис непознатог. Сети се опет оца и сладоледа, сети се свих жеља које га још увек муче. Једна од тих је да оде из шуме. Можда заувек, као што раде сви нормални људи. Разумни. Да попут Хосе Аркадија Буенде раскрчи свој пут кроз шуму у потрази за морем. Можда постоји и његов Мелкијадес са тајним пергаменитима пророчанства. Размишљао је о свему и свачему без иједног одговора па се прихватио лопате и очистио све стазе и прилазе које је нови снег затрпао све док му се мишићи нису затегли а памет разбистрила од силног размишљања.

”