СТАКЛЕНИ ЗИД

За жену признајем само курву
Поштене нек се не наљуте,
Јер због њих изгубих сву радост своју,
Због њих изгубих своје путе

Јесењин Сергеј

( не ја љубити нећу твоје скуте )

- Извини...ако сам те нагазила. Нисам хтела
- Ма није то ништа, хајде нагази ме још једном и онако ме сви газе
- Не разумем...шта хоћеш да кажеш?
- Ма ништа мала, боли ме ...јако
- Жао ми је
- Ако ти је жао ајде дођи сутра у пицерију
- Ти ниси нормалан...
- Ма ја сам бубњар женска галво
- Одбубњо си ти своје а сад довиђења
- Пази да не нагазиш опет некога

И пазила је. Гужва у дискотеци је била неподношљива. Цела једна страна зида била је од стакла и сви су се кришом огледали. Како изгледају, како играју а зној од помешаних издисаја плакао је са свих тих малих и великих огледлаца склопљених у некакав велики мозаик оји је требао да представља дно базена.

И јесте био дно базена јер изнад је био прави базен. Испражњен јер је зима. Добра фора, досетка Милорада П, пореклом из Босне где не живи али уредно добавља дрва из рођачке шуме. Па кажу после глупи Босанац.

Него није битан базен битна је Она. Живи тек једну четвртину ( или петину зависи ) нечега шшто се зове Живот и лепо јој је. Најлепше што може ико да замисли. А она то још не зна а сазнаће ускоро кад се упути у свет одраслих и оно за шта говоре да је најлепши осећај на свету. Секс, љубав. За њу је то сад само помисао на љубав, јер о сексу говоре неки други.

А како је и она увучена у ту велику причу. Ево овако.

- Шта ћеш да попијеш?
- Надо кокту.
- Ма какву кокту. Донећу шток-колу...чекај ме

И чекала је. А онда је угледала њега како улази на врата од дискотеке, грлећи се са некаквим локалним мангупима српско-мађарског-црногорског клана. Симпатични типови, занимају ох само девојке, музика и провод. Учинило јој се као да је и он гледао баш право у њу. Она се окрену према зиду од стакла. И учини јој се да опет гледа према њој.

- Црно-бели свет...црно-бели свет...трештала је гласна музика када се окренула према вратима и угледала њега тик испред себе

- Зашто ниси дошла?
- А зашто би требала?
-Па због овога

Рече он њутито и заби се у њу гурајући је својим телом све до зида од огледала, гурајући све око себе. Закуца је. Она престаде да дише. Од узбуђења. Од страха. Од запрепашћења. Ко зна. Пољубио је. Полако нежно а онда грубо. Она остаде без речи а хтела је да каже пуно тога. Да га одгурне. Да га ошамари. Ништа од тога. Предала се као овца...овчица.
Онда су отишли држећи се за руке. Кући. Њеној, наравно, јер он је био одрастао и живео је у другом граду. Могао је остати докле хоће. А не ко она до дванаест сати. До поноћи да се не би претворила у сиромачну принцезу. А он у коња ...теретног, неће ваљда у липицанера.

Падала је као и претходној причи, ледена киша. Аи овај пут са снегом. Падају заједно а праве ледене слојеве одвојено. Ред леда, ред кише...ко домаћа, сушена сланина.

Ушли су у парк који им је био насред пута. А могли су да га заобиђу. А нису. Јер у парку сад никога нема. Сео је бубњар на залеђену клупу и наместио њу да му седне на колена. О како је било хладно. А лепо као никад до тада. Он је лупетао и причао о неким раскалашним девојкама које је волео, и које су волеле њега. Она је ћутала и дрхтала. Што због зиме, што због неког узбуђења. Пољубио је опет и завукао руке у капут. Додирнуо јој је груди. Уплашила се од жеље а желела је да се он не уплаши . И није .Она се тргла и устала.

- Морам кући
- Ма седи још мало
- Кано је. Поноћ ће
- Па шта? Шта ако закасниш?

Она устаде и крену познатим путем ...кући. Он потрча за њом, ухвати је за руку и закуца за залеђено стабло.

- Овако ћемо ја и ти да се стиснемо када будемо лежали у кревету- Гледао је умилно и миловао по коси.
- О чему ти причаш
- Знаш о чему. Она Мира, знаш сестра од онога (и онога), е она је спавала са мном. Не ја са њом. Разумеш

Разумела је. Све је разумела. Али није хтела да то буде тако. Нека се све сад заврши овако у парку, са љубљењем и грлењем.

- Одох ја- рече она са сузом издајицом у оку.. Погледа изнад његовог рамена док је рукама дирао њене ноге и бутине , како је лепа ова снежно- ледена ноћ. Оне сјајне рекламе града су светлеле као новогодишња јелка. И помисли ...како би било лепо да се заледе овде...сад...он и она...

Нису се заледили. Она је отрчаал кући а он се није претворио у теретног коња него у најлепшег липицанера и вратио се исти град...на исто место

Тада је он њу начепио. Добро.

А како? Е па овако

- Здраво мала
- Здраво Дуда
- Ух ала пада снег. Јел ме дуго чекаш?
- Па скоро пола сата ( слагала је, чекала је сат времена и осећала се тако јадно у тој пицерији где је она све познавала и они њу. Али где је чекала сама сат времена)
- Извини снег је толико нападао да ми се ауто заглавио на путу. Па знаш оно. помоћ, дошли са неког салаша и лопатом притекли и бла, бла, бла. Сео је на барску столицу и наместио је да стоји испред њега, стиснувши је са коленима. Јако. Чврсто. Жвакао је жваку. Све време. Неприметно. И пушио једну за другом, без паузе. Увек је пио пиво, па и сад. Она је наручила густи сок. Од брескве.

- Не може сок
- Зашто?
- Не може, јер ја тако кажем. Дај јој шток- колу
- Нећу
- Хоћеш
- Нећу
- Нећеш? Добро. Дај јој сок.

Конобар је донео сок и онда су пили. И гледали се. Он јој је сад био лепши него онај први пут када га је нагазила. Он је једно време причао а она је само ћутала. Зашто? Није ни сама знала. Само је ћутала, испијала сок и гледала га. Чекала да опет прођу кроз парк.

- Што ћутиш?
- Не знам
- Не знаш. Па шта знаш?
- Ништа
- Знаш шта. Ако сад нешто не прозбориш паметно. Ја одох. Разумеш?

Разумела је али је и даље ћутала. Зашто?

Није ни сама знала. И отишао је. Али је очепио. На растанку јој је испричао причу о Животу. Да је подучи, да јој остави у аманет, промисао, завет, умотворину...срање које је осмислио после десет пива.

ЖИВОТ ...МАЛА МОЈА...ЖИВОТ ТИ ЈЕ КАО БИЛИЈАРСКИ СТО. РАСТУРЕ СЕ РАЗНОБОЈНЕ КУГЛЕ ОД НАЈЈАЧЕГ УДАРЦА И РАЗЛЕТЕ МОЛЕЋИ БОГА ДА НЕ УЛЕТЕ У РУПУ, АЛИ ИМА ИХ ШЕСТ. УПАМТИ ТАЧНО ШЕСТ, НИ МАЊЕ НИ ВИШЕ. ПАЗЕ СЕ НАЈВИШЕ ОНА БЕЛА И ОНА ЦРНА ЈЕР ОНЕ ОСТАЈУ НА КРАЈУ. КОЈА КОЈУ УТЕРА ТА ПОБЕШУЈЕ.РАЗУМЕШ? МА НЕ РАЗУМЕШ ТИ ТО. ЈОШ СИ МАЛА, АЛИ ОДРАШЋЕШ И РАЗУМЕЋЕШ. е ВИДИШ ОНЕ ЈЕДНОБОЈНЕ И ШАРЕНЕ КУГЛЕ УЛЕТЕ ГДЕ КОЈА У РУПУ И ОСТАНУ КАО ШТО РЕКОХ ОНЕ НАЈБИТНИЈЕ. И САД ЗАВИСИ ДА ЛИ ЋЕШ ТИ ДА УТЕРАШ ЦРНУ ИЛИ ЈА. КО ЈЕ ЗАБИЈЕ ТАЈ ПОБЕЂУЈЕ.

И очепио је јако. Јако...јаче десет пута него када је она очепила њега. А она тада и није знала да игра билијар.

А снег је те ноћи нападао као никад до тада. Бјело дугме је свирало целу ноћ и Нова година је била на прагу.