Дискусије : Књижевност

Коментар
Assasin
Vizionar
(Vizionar)
03. децембар 2013. у 18.40
Allahu ekber...
Psujem ti muslimansku mater.Balijo.
Pijani i lelujavi pripadnik Državne granične službe odvrati.
Meni.
Allahu ekber...
Ponovih,zadovoljan punoćom i dubinom tuđeg povika.
Arapskog.
Fundamentalističkog.
Mudžahedinskog.
...aću ti mater balijo.Ja sam ustaša.
Znam,zato si mi drag.
Jako drag.Sada bih te poljubio,ali ne mogu.Časni Koran mi to brani,da ljubim muškarce.
Ma popušićeš ti meni !@#$ balijo.Uh šta smo vas pobili majku vam psujem balijsku.
Aha,vidim.Vidim,pizdo katolička.Vidim.
Jesmo Isusa mi,samo kako si nam ti uteko,majku ti psujem balijsku.
Allahu ekber.Tvoja krv neće smetati mojem Džibralilu ni ostalim melecima kada ti noćas uzmem.
Ti. Tiiiii...balijetino...aću te.
Ajde izađi molim te.
Ma šta me moliš majku ti psujem.Ti da me moliš.Kada te budem klao ,onda ćeš me moliti da to uradim što brže...
...stajali smo za šankom.Iza šanka je bila dobra konobarica.Guzata,visoka,doduše sa manjim sisama ali sa ogromnom željom da svoj dosadni život ispuni strastima sa strane.Naravno.
I sve bi prošlo u redu da moj prijatelj i brat po nekakvoj duhovnoj vezi Nadim Alk Hatib,nije uzeo upaljač od ovog uniformisanog i pijanog kretena.
U stratu ga je počeo vrijeđati.
U startu mu se obratio kao nekakvoj polu vrijednoj Božijoj kreaciji.
Ostavi to.-odbrusio mu je.
Nadim je bio zbunjen.
Sitan i dobroćudan.
Palestinac,naturalizovani građanin Dežele.
Pa u redu.Evo vraćam ti.Izvini.-pokušao se iskupiti za taj svoj nepromišljeni čin.
Ma ko si ti ?-okomi se uniformisana ,pijana kreatura na njega.
Pa čovek sam.-odgovori Nadim.
Ma jesi ti Cigan,Kinez,!@#$ materina? Šta si ti?-nastavi da gura kreatura.
Pa ne,ne,ne.ja sam Palestinac.Znaš i mi smo ljudi.
Ma vi ste moj !@#$ majku vam psujem.
E jebi ga...uzdahnuh duboko.
Preduboko.
Nadim čenčing our plejs-obratih mu se,ali ne dovoljno tiho.
Pijana uniformisana kreatura je to čula.
Ma kakvim to jezikom pričate majku vam psujem.-napokon je shvatio da tu ima još neko.
Ma jarane ajde malo uspori.Večer je predivna,konobarica je prezgodna i najvjerovatnije spremna za jedan žestoki kreščendo,u vidu ...pa znaš već.
Ma šta ti to pričaš? Ko si ti?-izbeči se na mene onako pijan i raspomamljen.
Pa i ja sam čovek...-čak se i osmjehnuh.
Čiji čovik? Jesi li i ti musliman ? - ne odustaje u svom naletu mržnje.
Pa šta ima veze i da jesam.Ajd ga ...i pa i mi smo ljudi...-pokušah odvući priču u mirnije vode. Ali...
E ...o vam ja mater balijsku,obojici.
E jebi ga,onda.Uzdahnuh opet
E baš vako...o vam ja mater balijsku.Šta vi ovdje tražite.
Naslonih se na šank.Čovik je imo puno pravo da pita.I pitao je.
Šta vi tražite ovdje???
I ...ena sjećanja navriješe.
Stizala su i stizala .
Odmahivao sam glavom.
Poražen.
Sjećanjima.
Činjenicom.
Šta ja to tražim ovdje.
Šta ja to mislim ?
Šta ja to očekujem???
Šta mašeš tom glavinom ,balijo..aaa???-protrlja kreatura nasuprot mene.
Nemoj jarane,druže,prijatelju.Gospodine.Nemoj.
Ma šta nemoj balijo..aaa?-jadnik se okuražio.Narastao.
Djevojčice ajde daj nam piće,molim te.
Konobarica nas posluži.
Ali sjećanja samo naviru.Dolaze.Ne pitaju da li mi trebaju.
Ne vrijedi više ni pogled na guzove,i duboki dekolte.Ne vrijedi više
ni nametnuta želja za uvlačenjem u njene gaćice.
Praznina.
Ku...
Iza toga stojim ja.
Proklet i osuđen.
Kukavica stvorena odgojom.
Lažne i nerazumljive vjere.
Zvjer rođena u strahoti rata.
Neopterćena ljudskim lažnim postulatima.
Nema više Remarka,Zilahija i ostalih seronja koji su pisali toliko duge romane o ljudskosti.
Imaju samo zakoni zvijeri.
Ima i praznina.
Ku..
I navriješe ponovo zvuci i slike. Suze psujem li ih dođu kasnije.
I sjećanja me vratiše na Ljutu Glavicu...
Uskačem sa svojim saborcem u improvizani zaklon.
Naši petorica pogođeni artiljerijskim zrnima,koja su se aktivirala u krošnjama drveća.Posula ih usijana kiša gelera.
Živi još.
Jauču.
Kukaju.
Mole.
A napad tek počeo.Majku li mu psujem.
Izvadim zadnja svoja dva prva zavoja bacim među njih...
Strpite se braćo.Stiči će pomoć.
Lažem ih,pokušavajući ih umiriti i olakšati im.
Pomoć neće doći.
Znamo i ja i oni.
Ali opet sam im ostavio zavoje koji su poput slamke za koju se davljenik hvata u uspješunam viru iz kojeg se ne može isplivati.
Krici i jecaji ne prestaju.
Spasi nas.
Spasi...
Kukavičluk ili egoizam me natjeraju da kao nešto pokušam.
A svi damari u meni bubnjaju:Bježi skloni se.Kada ponove paljbu,prema upustvima izviđača koji su na nekih 200 metara u grmlju,sve će biti završeno.
Finito.
The end.
I nakon pola sat bezuspješnog pokušaja,opet ulazim u njihov zaklon.
Tišina je sve prekrila.
Ne kapiram,da je artiljerija prestala dejstvovati samo zato jer su njihove snage ušle u završnu akciju čišćenja naših linija.
Ulazim među njih.
Njih učutanih.
Raskomadanih.
Ukočenih.
Mrtvih.
Gledam Juđu.Otvorenih očiju leži.A oči mu se plave.Plave kao najvedrije nebo .
Krenem da mu oči zaklopim,moleći se Bogu da mu dušu oprosti i primi je što bliže sebi kada iza mene mrtvac progovori:
Vode...
...
Balijo...šta je balijo?-dodirnu me kreatura obučena u uniformu ...eno s...ane države po imenu BiH.
Što mi Bože guraš ovu čašu žuči...Zašto Gospode moj to tražiš od mene?
Ma zar nije Alah jebo ga on-unese mi se u lice kreatura.
Udario sam ga lagano,tek da ga zbunim.
Ispod granice vidljivosti.
Ispod šanka.
U cjevanicu.Nogom.
Sagnuo je glavu.
Udario sam ga dlanom onako nonšalatno kao želeći ga zagrliti ili pomoći mu da se ispravi otvorenim dlanom u nos. Iznad usana.
Ispravio se i jeknuo.
Otvorio mi se za lakat u pleksus.
Lakat je sjeo baš onako.
Prihvatio sam ga i drugom rukom,i onako zbunjenog,opalio nogom po članku noge.Da ga nisam držao pao bi.
Zabolilo ga je.
Au.
E sada ćeš da plešeš jarane moj,sa Prokletnicima . I vjeruj mi ovo ti je zadnji valcer ili ples koji ćeš otplesati...

Tanjuska-c
(na)
03. децембар 2013. у 19.01
Pa dje si ti Bogumile :)... ko i uvek nenadmasan !
Tebe znam a znam i tvoje price...koje jedino ti možeš tako uverljivo da napises :)))
crncuga
04. децембар 2013. у 04.55

Mali geleri najbolje ubijaju. Covek još prica, a ne zna da je mrtav.
Tanjuska-c
(na)
04. децембар 2013. у 21.55
ТУЧА НА ПЕТРОВДАН

Помор стоке није трајао дуго али и за то кратко време нанео је огромну штету околним селима. На Петровдан су сви прскали стоку водом а чобани су плели венце које су им стављали на рогове. Врелина лета се наставила све до Светог Илије када је коначно почело да грми и да падају обилне кише. По легенди Свети Петар је добио кључеве од раја, поставио је ковача на Месец а и Небеска слама ( Млечни Пут ) и небески крст ( сазвежђе Лабуда) су његови. Сељани су причали да он чува стуб на коме је Земља и да прерушен путује по свету и куша људе и да доноси време да жито зри. Илија је убрао по један цвет петровца за свакога у Галерији ( користио се за лечење грла и желуца а превијао га је и на ране током рата). Кришом да их нико не примети. Сутрадан рано ујутро отишао је да погледа жуте цветове. Његов и Борин стајали су право а Зоркин је био увенуо.
Када је то угледао толико се потресао да цео дан ни речи није прозборио. Боро је приметио његово необично понашање али га није пуно испитивао јер је знао да неће извући из њега ни једну реч. Илија је избегавао и њега и Зорку и цео дан се занимао Вуком којег је водио у лов током лета. Пријало му његово животињско ћутање, оне све разумеју боље од човека. Ћуте, гледају и лају и све разумеју. Навикао је пас на њега али једини у којег је имао поверења до краја био је ипак Боро. Његов друг и газда. Пси једном и за увек дају своје срце оном кога воле. А не ко људи. Дају га па га траже назад кад се одљубе или разочарају.
Смркавало је када се у Галерији појавише незвани и непожељни гости. Друштво из Београда, утеривачи дугова и плавуша која се не одваја од истетовираних ћелаваца. Ту су већ дуже време, завели су ред у неколико већих кафана и ресторана а у задње време су виђени и у друштву локалних политичара. Паметнији их се клањају а они кварни траже љихове услуге, кажу ефикаснији су од домаћег шљама, јер се не дају заварати сузом и плачом. Кажу да су се пијани хвалили као су све то научили из филмова о гангстерима и мафијашима.
Чим су ушли онако бахати, започели су опет причу о Бориним сликама. Били су припити а можда и надувани. Боро се забринуо као их Илија гледа. Знао је да има нож испод ногавице панталона. Носи га стално уз себе, чак и кад спава, уверио се сам. Покушао је да га склони у кухињу, као има тамо посла за њега али није успео. Илија је знао зашто су дошли ови непожељни гости, прочитао им је у погледу ону мирноћу која се појави пре олује. Плавуша се смејала као луда на брашно, набацивала се и Бори и Илији нападно нудећи своје напумпане сисе и усне вештачке као и њен осмех. Извади телефон и поче да се слика. Упери камеру у Илију, он се намршти и склони јој телефон руком. На то један од ћелаваца скочи и ухвати га за крагну од кошуље.
- Даље руке од ње мајмуне...јебем ти све по списку- упре љутит поглед у Илију који на све то ни оком није трепнуо.
- Даље руке од мене...пиздо- погледа га мирно ( Боро је знао како ће даље тећи радња )
У секунди, Илија је изокренуо ћелавцу руку и нож му је већ био на гркљану. Неваљац поче да кркља али се заледи чим зачу Илијин глас
- Да ниси мрднуо, пререзаћу ти врат као пилету...разумеш. А сад замоли лепо ове твоје да напусте кафану.
- Илија полако- продера се Боро, гледајући да се не нађе и сам на нишану оне двојице ( а није ни посумњао да су вечерас баш дошли ради њега, није знао да су их неки политичари напујдали због некаквих испада у новинама )
- Ма шта полако...најебаћу им се миле мајке.- Илија стисну још јаче а осети неко олакшање у овој напетој ситуацији, осети да ће једног обичног гада вечерас да смрви...један мање на овој несрећној земљи. Добро познат мирис крви, отужан и слаткаст заголица му ноздрве иако крви још нигде није било, ни по њему ни по жртви.
Остала два гада држаше пиштоље уперене у Илију па запретише гласно.
- Пусти га... маму ти јебем.- продера се један од њих тако да су му се све жиле на дебелом врату затегле до распрснућа.
- Ајде пуцај... семе вам се погано затрло. Биће мртав пре него што повучеш окидач ...гњидо људска.
Плавуша се и даље пијано церила хватајући фотке телефоном. Илија је био миран само му је зној цурио низ слепоочницу. Мишићи су му били напети и назирали су се кроз белу кошуљу. Ћелавац је молећиво гледао у Илију, оштрица ножа се већ зарила у кожу и танак млаз крви је склизнуо низ његов врат као оштра претња . Натопи се у белину тканине. Снажан стисак руку га је држао као животињу ухваћену у замку. Да би смирио ситуацију Боро нареди ћелавцима да спусте пиштоље а један од њих упери цев у њега.
Сви се у кафану ућуташе, могла је мува да се чује у лету.
- Дај пусти их, нећеш ваљда због њих у ћорку- завапи Боро.
- Реци им да оставе пиштоље овде и да се губе а овога ћемо послати стопом
Боро их замоли да ураде како је Илија рекао а знао је да није паметно што су се закачили са овим утеривачима. Иако је Илија разоружао једног, она двојица су и даље били опасност и ко зна како би се све то завршило да Рођо није ушао са својим рођацима. Сви као од планине одваљени опколише ћелавце сви наоружани до једног. Ћелавци побацаше пиштоље. Тек онда Илија из свог стиска пусти оног несрећника умазаног крвљу али живог и здравог. Љутито пљуну на под , обриса крв са оштрице док се плавуша и даље церекала и сликала себе и ћелавца који се држао за гркљан, напућивши усне. Рођо испрати нежељене госте до аута, псовали су и претили, сви до једног запенушани и са окрвављеним очима.
Tanjuska-c
(na)
04. децембар 2013. у 21.56
- Не знате с ким имате посла...- викао је један од њих
Плавуша хтеде да остаде али је један од мафијаша повуче грубо за косу дајући јој до знања да јој је то лоша одлука. Она се расплака али га ипак послуша и седе у ауто. Тај исти који је грубо повукао плавушу запрети Бори да је најебо али га Рођо отпрати до аута и залупи врата. Викну
- Мрш у пичку материну већ једном ...Ћерај- ауто се убрзо уз шкрипу гума изгуби пут друма који води до града.
- Е само ми је то требало, није ми доста ових политичара него ми се и ови гангстери навалише на кичму- био је љут Боро.
Рођо га је потапшао по рамену и рекао му да не брине.
- Добро је док имаш оваквих јуначина- погледа у Илију са смешком- Је ли одакле си ти ?
- Није битно. Место одакле сам више не постоји. Разумеш. Само у мом сећању.- одврати му Илија суво па засука рукав откривајући велики православни истетовирани крст, као и ожиљке од ножа. Сваку ноћ он сања исти сан. Сан у којем убице кољу његову, мајку, оца, сестру једно по једно. Тела падају као кладе, јауке и дозивање не чује јер ово је сан без тона, без звука. Гледа убице са пода, гледа у њихове чизме, види мраве како панично беже а ипак вуку мрвице белог хлеба. Поглед му иде од ђонова убица па на горе ка њиховим насмејаним и ужареним лицима. Гледа поред себе угасли поглед оца, мајке и сестре, чије плаве очи носе обрисе белих облака на плавом небу мало светлијем него што су њене. Гледа разбацано посуђе, плишаног меду којем је неко ножем распарао трбух и покидао лево уво. Гледа опушке од цигарета око војничких чизама. Као кадар у филму, један по један склапају се у сан и тај сан сања сваку ноћ. Има дана када га се не сећа али онај тупи осећај немог ужаса остаје на његовим уснама и језику. Глуви крик који се понекад откине као у свакој ноћној мори кад се пробуди и смирује откуцаје срца и сам себе теши- То је само сан а онда заплаче јер зна да је то стварност која се понавља и понавља без краја.
Као да је битно одакле сам– помисли он па се изгуби у кухињу да не гледа ни Бору ни Рођу који га упитно гледа. Зна да хоће да му исприча своју причу. Причу која је постала његов сан. И џаба одласци у Медну у цркву, џаба молба моштима монаха да га ослободе те море, да му подају мир, да га врате у нормалан живот. Да му врате оно што му је неко преко ноћи украо. Да му врате младост и веру у живот. Да га одврате од освете, да му дају снагу да опрости. Сваки пут моли Бога за исте ствари. И ништа. Хорор се враћа сваке ноћи, несаницу прижељкује и понекад врло ретко када се напије ко мајка превари га па сутрадан прикупља снагу за наредну ноћ. И тако већ годинама. Умор га сустиже, а ипак радом исцрпљује себе до бесвести.
Све то зна Боро. Зна и Зорка. Али не зна да му се подвукла под кожу. Да Бору гледа љубоморно и да избегава њихове заједничке сусрете. Видео их је како се кришом љубе, осетио је њихове мирисе пожуди и страсти. Мрзео је све оно што их веже и проклињао себе што је тако олако препустио Бори. Најрадије би отишао негде далеко, када би знао где. Овде је колико толико нашао уточиште. За сада. Познавао је Бору и чекао да направи лош потез. А направиће га, кад тад. Онда ће је украсти и побећи. Стидео се да је погледа јер је знао да пред њом не може да сакрије свој поглед, своје осећаје. Гледао је кришом док су били зједно за шанком. Упамтио је све младеже на телу који су могли да се виде ван стега одеће, све пеге које су доласком сунца и лета напупеле, ко печурке после кише.
Зато се растужио када је угледао цвет петровца како увенуо лежи тог јутра после Петровдана. Предосећао је да ће нешто да јој се деси. Да није дошла тек случајно овде у ову шуму. Једном је случајно нашао Вукоманово писмо у њеној соби. Прочитао га је и све је сазнао. Знао је њену тајну. И био је спреман да је заштити. Од онога од чега је побегла. Од себе саме, од страха, од људи.
Знао је да сада Боро прича причу о њему, о његовом болу, о селу којег више нема као што нема ни државе у којој је рођен. Рођо је слушао причу и све је знао јер се наслушао сличних а и сам је проживео тај ужас рата. Све су оне исте. Требаће да прође пуно времена да се стиша мука коју памте сви у овом крају. Да би сакрио тугу поче да се кошка са једним од рођака. Дохватише се напољу по мраку. После пар удараца и модрица би му лакше па се вратише опет за шанк чашћавајући један другог а праћени грајом свих рођака. Запеваше песму ИМА ЈЕДНА КРЧМА У ПЛАНИНИ. Странци су их гледали са занимањем и тек се сад опустише после одласка утеривача дугова. Као и увек у таквим ситиацијама држали су се по страни зазирући од насиља и батина као прави цивилизовани грађани Европе. Шта знају они о сновима које сања Илија.
Зорка је била у граду тако да није присуствовала овом немилом догађају око Петровдана. Отишла је да купи себи неке крпице и да се ко човек окупа код једне пријатељице коју је упознала на Зеленковцу. Пријало јој је то женско дружење и врева града коју је упорно покушавала да заборави. Вратила се таксијем касно, друштво је било весело као да се ништа тог дана није десило. Брзо се преобукла у собици. Дотрчала је до шанка и одмах почела да помаже Бори. Била је сретна што га види. Отишла је иза брвнаре да покупи пар цепаница и угледа три жута цвета посађена у тврду земљу, па се зачуди откуд они ту и ко их је посадио. Загледа се у онај увенули па га помилова нежно руком као да ће му то помоћи да се уздигне.. Помисли да је то још једно од Бориних будалаштина.
Касније тек предвече Боро јој је испричао о тучи у Галерији. Она га забринута погледа и помисли да то све није у некој вези са оним њеним бившим мужем.

Vizionar
(Vizionar)
05. децембар 2013. у 17.30


Klao si?
Zakopčaš ga desnom nogom.Bilo koji pokret njegov,srušiće ga na leđa.
E vidiš moji Anđeli nisu klali .
Nabih mu bošiken pod plećku ,tik iznad bubrega.
Kada želiš eleminisati nekog idiote onda ga otvaraš tu.
Pritisnuh još jače.
Oči mu više nisu odavale nadmoć i oholost.
A ako već ni to ne upali,uradiš ovo idiote.
Moji zgrčeni prsti sa isturenim palcem mu pritiskoše podvilični dio obraza.Tu možeš da gurneš bodež i ućutkaš neprijatelja. I idiote,ako se za...eš i prekolješ ga,on umire od 55 sekundi do 2 i po minute,zavisi od pluća žrtve.I zamisli idiote,koliko patnje nanosiš sa takvim ponašanjem. Ovako umireš čudeći se.
Pritisnuh još jače.
I ovo nije sve,idiote.
Otključah ga i lagani uzmak unazad mi otvori njegova bedra.
Martinke,toliko slične borbenoj čizmi ,iako malo teže i suviše fancy za ono što se od njih očekuje,u stvari samo jedna od mojih martinki,završi mu špicem na bedrenoj kosti.Sa vanjske strane
Jauknu.
Pograbi za šankom.
Ajde ...ajde. evo me.
Allaaaaaaaahu ekber.
Ajde potegni taj Sig...
Potegni ga ustašo.
Pucaj na baliju...pizdo.
Ajde ustašo.
Lupih ga otvorenim dlanom u završetak nosa i početak čela.
Osjetih vlažnost.
Plakao je.
Ajde psujem mu mater potegni taj svoj gan,pucaj na mene.Ubij baliju,majku mu psujem.
Ajde...
Ajde...ako ga ne potegneš grkljan ili adamovu jabučiču ću ti iščupati ,a ti ćeš gledati idiote...
Stajao je uz šank,grozničavo šarajući uplakanim očima po kafani tražeći izlaz.
Ali izlaz je davno zatvoren i poduptr našom silnom mržnjom.
I ...
Postoji samo ulaz...

...

Strah.Nemoć.Tuga.
Strah od riječi „Vode ”.Izgovorene usnama mrtvog mršuljavog borca.
Nemoć kada sam na tu riječ,okrenuo se poput furije i automatski podigao kalaš prema njemu.
Gospod zna kako nisam pritisnuo obarač.
Tuga kada sam mu prišao.
Jadan dobio je geler ispod kukova,i ekipa ga je htjela imobilizirati.Skinuli su mu hlače i pokušali zamotati rane zavojima.Ali .
Zavoji raspetljani.
Krvavi.
Krv se izmješala sa njegovim govnima i pišakom.
Dodirnuh mu žilu kucavicu,lijevom rukom.Desnom sam stezao kalaš uperen u njega.
Gospode oprosti mi.
Bilo je bilo tako slabo da ga nisam ni osjetio.
Uzmaknuo sam od njega i dalje ga držeći na nišanu.
Majku ti psujem.Majku ti psujem...-ponavljao sam suludu litaniju
Jadan već je posivio u licu.
Iz usta je visjela ogromna grudva bale.Ili već čega.Nemam pojma.
I gledajući tu pjenušavu nakupinu njegovih izlučevina ,shvatih da drhturi.
Priđoh mu i opet opipah bilo.
Duže zadržah ruku.
Poput umiruće šibice,osjetih iskru na njemu.
Psujem ti mater!
Odskočih od njega.
Šta da radim Bože...majku ti psujem.
I tišina poklopi Ljutu glavicu,sakrivajući tako vješto i efikasno u sebi krike i vapaje umirućih boraca Druge lake pješadijske čete...
...

1991 godina...

Ostav.
Stroj se opusti.
Snijegom okovane planine su odavale toliki mir,da smo izgledali totalno nepotrebno među njima.
Braćo...naše druženje se uskoro završava.-obrati se mladićima postrojenim u jednu liniju ,visoki muškarac obučen u maskirnu uniformu.
Mladići ne odgovoriše.
Jer kada pretpostavljeni priča,ostali ćute.
Znate braćo moja,pokušao sam Vas naučiti svemu i svačemu,ali ...
Tišina se ispriječi među nama.
Ali iako sam vam pokazao toliko načina kako da prizovete Smrt,ja jednostavno ne mogu da vas pripremim ili osposobim za susret za njom.
Zastade i okrenu se leđima prema stroju.
Pogledajte malog Zokija. Pogledajte mene.
Ali kada smo u Vukovaru osvajali jedno njihovo uporište ,da nije bilo njega ,nebih ni ja danas bio sa vama.
Znate braćo moja.U Kongu sam iskačući iz helikoptera povrijedio kičmu. Ajd dobro ništa strašno. Ali kada smo u Vukovaru čistili kuće,ja idem prvi i otvaram zonu.Udarim nogom u vrata.I ostanem ukočen.Da još bude ...enije.Vrata se otvore i prema meni se okreće zengovac i diže kalaš na mene.
Ja ga gledam nepokretan.I vidim kako Smrt kreće prema meni.
Zatvorim oči. jebi ga.
Iza mene mali Zoki se progura i pospe cijelu prostoriju rafalima ...i evo me među vama.
Tišina se spusti po nama.
Kakva Smrt izgleda???-upita neko od kuražnijih.
Zavisi sve od čovjeka do čovjeka.-odgovori visoki muškarac obučen u maskirnu uniformu.
Tanjuska-c
(na)
05. децембар 2013. у 19.41
КАД БУДЕМ МРТАВ И БЕО

Клечао је и гледао у дрво. Усамљено...на сред ледине. Крошња му је била велика, зелена. Кашу колика је крошња толики је и корен, све у сразмери. Ни мање ни више. Он је свој вишак живота улудо потрошио, сад је Бог тај који треба да му пресуди да ли је заиста крај или иде даље.
И учини му се на трен да је усамљенији од онога дрвета. Пожели да у следећем животу не буде дрво. Као ово које стоји само на ледини испред њега и он клеши и чека да му се Господ обрати. Ако мора да буде дрво нек буде у шуми. Дође му да заплаче при помисли колико је жалосно бити дрво. Не ја нећу да будем биљка, лажу сви они који кажу да би волели да живе њиховим животом. Мени требају моје руке, дугачке и велике шаке. Требају ми ноге и глава и тело. Све ми треба. Треба ми и срце које је чини ми се превише пумпало, па се истрошило пре времена.

- Је си ли се покајао за своје грехе?- упита га неки глас. Миран, скоро нечујан. Није могао да одреди одакле долази. Окруживао га је са свих страна.

- Мислим да јесам- одговори смирено, а лагао је. По обичају прећутао би оно што га највише тишти и мучи. Срамота од које је увек бежао, вешто. А није знао да овај пут нема где да га сакрије, нема места где би могао да га шутне, кришом. Онај пред којим сада клечи све зна и све види. Осети се као дете које су ухватили у лажи.

- Ниси, сети се онога дана када си украо онај сат
- Да сетио сам се
- Сада чекај да видиш колико ћеш дуго дисати. Ако су и остали греси велики умрећеш, престаће срце да ти куца. Једноставно, нисам ја тај који одлучује о томе. За тебе ће сада да се боре остали, твоји најмилији, твоји пријатељи и они ће ти подарити сваки уздисај за који ти нећеш моћи да се бориш.

Он је и даље клечао, застрашен као никад до сада. Почело је одбројавање. Погледао је у оно усамљено дрво и зажмурио. Осети сваки откуцај као бипање апарата за мерење притиска. Бројао је а стомак му се згрчи при помисли да ће ускоро морати да се бори за ваздух. Бројао је...један,два, три...педесет, педесет један, педесет два, педесет три ( помисли да ју данас напунио свој педесет трећи рођендан ). Хтеде да отвори уста и да удахне али безуспешно. Поче да се дави. Сети се како се са десет година исто овако давио у базену. Тада је мислио да је крај. Ухватио се за нечију руку и искочио из воде борећи се за ваздух. После пар секунди продисао је.

- Овај део си прошао рабе Божији. Следећи ће бити сличан само ће откуцаји срца бити мањи и требаће ти више пријатеља и људи који су те волели да ти помогну. Опет све зависи од других грехова.

- Јеси ли се искрено покајао за своје грехе?'упита га опет тихи глас.
- Мислим да јесам: Јесам- покуша овај пут да се заиста искрено покаје за све чега је могао да се сети.
- Ниси. Сети се како је због тебе она девојка пререзала вене.
- Али нисам ја био крив. Нисам је волео.- завапи Он а поче једно колено да му се тресе.
- Опет зачу бипање и откуцаји срца посташе гласнији. Један, два, три...четрдесет, четрдесет један, четрдесет два, четрдесет три , отварање уста за нови уздах и поче опет да се дави. Овај пут скупи сву храброст и поче заиста искрено да се моли да и овај пута удахне ваздух. Три секунде се давио и опет удахну пуним плућима.

Отвори очи и угледа оно дрво. Помисли, ма нека будем и дрво, па макар и ово усамљено. Поче да дише као после напорне трке.

- Овај пут су се сви твоји познаници борили за тебе и удахнули ти натраг живот. Прошао си и овај пут али следећи део неће бити лак. Сад ће за тебе да се боре твоји Срби. Какав си ти био према њима, такви ће и они бити према теби. Је си ли спреман.

- Овај пут поче наглас да броји. Један, два, три...двадесет, двадесет један, двадесет два, двадесет три , отварање уста за нови удах и нових три секунде без ваздуха.
Удахну и скоро паде на под. Намести се на колена, дрхтећи целим телом.

- Молим те Господе не мучи ме више, нек ми стане срце овог момента. Не могу више. Покоси ме да паднем од једног ударца. Смилуј се мени грешном.

- Рабе Божији, волео бих да могу али мораш да прођеш кроз све нивое. Мораш да се бориш за свој живот. Сви пролаз кроз ово, неки умру тако као што ти сада желиш али ти ниси један од њих. Је си ли спреман?

Tanjuska-c
(na)
05. децембар 2013. у 19.43
- Је си ли се искрено покајао за све своје грехе?
- Јесам Господе за све оне којих могу да се сетим сада у овом трену и за оне за које сам се покајао раније.
- Ниси. Сети се како си хтео да оставиш децу своју, због једне несретнице која није давала само онима који нису тражили. Тад си пожелео да их немаш, да их никад ниси ни имао. Тада се у теби угасила љубав према њима. Тиме си раскинуо оно што највише веже тебе Адамовог сина за мене. Покидао си жиле најјаче љубави. За твој дах сада ће се борити и сви остали народи на овој Земљи коју сам ја створио. Они одлучују о твом животу. Спреми се и поче познато одбрјавање. Овај пут Он није хтео да броји. Чуо је неке друге гласове како броје. Један, два, три...десет, једанаест, дванаест. Овај пут није хтео да отвори уста, није хтео да удахне али се ипак борио за ваздух и поче да броји један, два, три молећи да удахне после свог бројања. И удахну. Помути му се у глави, скоро да је челом додирнуо дрвени под. Погледа дрво. Зажели да буде било шта. Да буде мрав, птица...буба, мртво стабло, купина, зрно купине. Само да буде на неки начин жив.

- Је си ли се покајао овај пут за све своје грехе?
- Нисам. Има један којег не могу да се сетим. Али знам да сам грешан од дана када су двоје људи одлучили да ми удахну живот. И знам да ћу овај пут да умрем и жао ми је. Хтео сам још да живим, Хоћу још да живим и не знам шта ће бити кад ми одузмеш задњи дах. Сећам се како сам држао мог мачора на столу када сам долучио да је време да умре. Мање се одупирао од мене. Ветеринар ми је рекао да ће прво срце да му стане, па онда мозак и да га неће ништа болети. И није се јако опирао, пар секунди и тело му је омлитавело. Али гледао је и очи су му биле мирне, само му се поглед неприметно замутио тог момента када више није био жив. И тада сам видео на столу његов задњи издисај, као мала магла на прозору, Издах је трајао тачно три секунде. И тада је било све готово. Мала влажна сенка на столу је испарила брзо. Нисам бројао и било је све готово. Плакао сам тада. Више него и за једним мртвацем на чијем сам спроводу био. Нисам никада видео ту маглу, душу шта ли је код никога. Сви моји најдражи умрли се без мог присуства. Тада сам био сретан због тога, сретан што си ме ти Господе поштедео тога. А сада знам зашто ми после три секунде понестаје Живота.

- Спреман сам. И молим те Господе ако умрем, претвори ме барем у камен. Оно Ништа не могу да замислим. Претвори ме у дрво, па нек је најусамљеније на Свету , нека је јадније од овога у које сад гледам, нека немам ни лишћа ни плодова, ни грана. Нек будем само стабло.

- Престани рабе Божији. Ја не обећајем. Овај пут за твој живот бориће се и тај камен и то стабло и сва остала жива и нежива бића на овој Земљи коју сам ја створио као и твог оца Адама који је посејао свој грех у утробу грешне мајке твоје Еве, који пожелеше да све знају и укрше јабуке моје са дрвета из мог врта. А обећама им је вечност. Зато ти мораш да се бориш и овај задњи ниво да пређеш ако желиш свој Живот. Је си ли спреман?

Поће одбројавање и овај пут учини му се да дрво трепери у њему у његовом срцу. Један, два, три...отввори и уста и очи и хтеде да полети увис да се избори за дах. Паде као покошен на дрвени под.

Лишће са дрвета попада у трену, гране увенуше и цело се скупи и смањи као кадсе стари човек смањи.

Он је лежао као мртав на поду а онда тик испред носа појави се мала влажна маглица и он устаде као да ништа није било. Дисао је.

И плакао. Плакао је дуго и немоћно.

И осетио се као најусамњније дрво на свету. Сам на ледини да пркоси и даље ветровима и снежним олујама.

А ипак био је сретан.

Tanjuska-c
(na)
05. децембар 2013. у 22.47
http://www.youtube.com/watch?v=TTRpzr0VajE
ShinyBoots_OfLeather
07. децембар 2013. у 05.28
Svidjaju mi se tvoje tranzicije iz sjecanja u sadasnjost.
Tanjuska-c
(na)
07. децембар 2013. у 11.36
Shiny pravo da ti kažem ocekivala sam na ovu pricu mnogo pitanja, komentara. A ono ništa. Iako je istinita, eto me sad ko crnja. Izgleda da se ljudi danas vise sablaznjavaju na kratki sex u liftu i takve trivijalnosti. Jasno mi je u kakvom drustvu živimo, sve manje se piše a sve vise se potencira na nekakve poremecene stvari, kojih je da se ne lažemo bilo od kako je covek nastao, tako da nema mnogo toga sto bi i dalje moglo da sablazni svet
ShinyBoots_OfLeather
07. децембар 2013. у 12.23
Pa nije bas jednostavna stvar formulisati mišljenje o nekom tekstu. To je već nova kreacija. Dobro je i dok čitaju.
ShinyBoots_OfLeather
07. децембар 2013. у 12.27
Što se mene tiče, ja nemam vremena da se posvetim tome. Kad dodjem ovdje, zabavljam se uglavnom sto crncugu bockam po shavovima nozicem za otvaranje ostriga. Ima neke opsesivnosti u njegovim tekstovima kojom opravdava svaku analiticku znatizelju.
Tanjuska-c
(na)
08. децембар 2013. у 15.02
ZMURKA
Tog dana ništa se neobično nije desilo
Ustala sam, popila kafu, doruckovala.
Suncani dan je najavljivao sreću
Svaki dan obasjan Suncem I jeste sreća

Obukla sam crni dzemper, ipak za svaki slučaj.
Basta koja je prezivela na neobjasnjiv način
Je disala , osetill sam kako paradajz ljutito gundja
Paprika kako se kiselo smesi I psuje u sebi
( to je sigurno ona dobijena na dar iz Pirota)

Crni macak me je cudno gledao dok sam zapalila cigaretu
Kao da mi je I namignuo, za ovo nisam bas sigurna
Komsija je izasao sa kerom iz kuce da bi se ukakili
Mislim ovde sam na kera zvanog Frankestajn
Ma nije nikakva grdoba to je mali jazavicar.

Sve u svemu lep suncan dan kao I million istih pre ovog

Ko zna kolikoo je vremena prošlo, sati , minuta, sekundi
U jednom momentu glas jedan prijatan glas me je navodio
Da izadjem napolje, kada sam upitala zašto rekao je samo:
Pa da se igramo

Hm, jednostavno receno ali poziv za igru je uglavnom uvek
Bio dragovoljan I veseo, ovaj je delovao pretece
Izasla sam, glas se pozdravio I rekao mi da idem pravo
Isla sam pravo a glas mi se smejao, mislim mom hodu
Ne meni, ja nisam smesna, a možda sam malo ponekad

A onda sam ja prihvatila igru I pitala glas da li može
Da mi promeni način hoda.
Rekla sam hoću da hodam kao manekenka
I gle cuda kao da me neko gurao od pozadi
Hodala sam kao manekenka ali to je zaista bilo smesno
Nisam uopste licila na manekenku samo da znate

Pitala sam glas da li mogu da hodam kao muskarac
E to je trebalo da vidite, hodala sam kao pravi muskarac
Još sam zagladila moju bradu kao da zaista imam bradu
I bila sam tako ozbiljna kao neki uvazeni gospodin
Iako brade naravno nije bilo

Nisam mogla da izdržim vise, nasmejala sam se tako
Da sam prosto zacenila, eto bas zacenila od smeha
Tu se moj saigrac naljutio I jednostavno mi podmetnuo nogu
Naljutila sam se naravno ali sam se opet zacenila od smeha
Pri pomisli kako je podmetnuo meni koja hodam kao uvazeni gospodin.

Glas me je navodio da se igramo zmurke, ja sam trebala da ga pronadjem
Mislim to je malo neobično jer je on bio tu negde, nisam ga videla
Ali sam znala da smišlja nešto opet
Da mi podmetne nogu.

Nije naveo me je do klupe, prvo sam sela a onda se ispruzila
Taman koliko sam dugacka, tolika je bila I klupa
Glas je rekao da zamislim das am na nekom drugom mestu
Ja to nisam mogla ali me je naveo da se setim kako sam nekada
Davno lezala na nekoj klupi u mom gradu gde sam se rodila.

Mislim nasmejala sam se glasno jer ja u stvari nikada nisam
Lezala ni na jednoj drugoj klupi bilo u snovima bilo na javi
I dok sam se smejala glas me poceo milovati tako
Da sam pocela da drhtim, sve jače I jače

Vetar je odnekud iznenada dosao I ja sam zaista pocela da
Podrhtavam od hladnoce, kolena mi zadrhtase slično onom
Drhtanju kada se zaljubite I poljubite prvi put
Naljutila sam se na glas I rekla da smesta otera vetar.

Nije ništa rekao samo me je naveo da ustanem I da gledam u nebo
Gledala sam I cudila se kako nebo ovde u kanadi izgleda
Pretece veliko, nema nikakvih malih smesnih oblacica kao
U mestu gde sam se rodila, mali beli oblaci koji te vesele
A ne plase kao ovi ovde veliki monumentalni.

Vodio me je po putu I stigosmo do jedne velike livade
Uporno sam tražila gde je, mislim zmurka je bila
Jedna od mojih omiljenih igra ali ova zmurka je
Nešto drugacuija.

Odjednom pogledah u nebo, sve se smiri I vetar
I moje srce koje je do tada udaralo ludacki.
Leva polovina neba je bila prekrivena tamnim oblacima
I Sunce se borilo da izadje iz te polovine
Druga strana je bila plava, marinsko plava.
Odjednom neki strah me spopade čulo se samo
Moje disanje.

Nastavih da gledam iako sam znala da se nešto sprema

A onda se Sunce otrze iz svoje polovine
I zablista punim sjajem. Cuh glas kako kaže:

Puj pike, više ne vazi , smesta se vrati na posao.

Ja se zacenih od smeha I kao sto ste ocekivali
Vratila sam se na posao , pa kako /

Pa nasmejano !!!
AleksaJ
(.)
10. децембар 2013. у 10.21
:)

слобода је предивна ствар
Vizionar
(Vizionar)
10. децембар 2013. у 12.27
1994...

...šta da radim od tebe majku ti psujem???-okretao sam se oko sebe.
Tišina.
Samo sablasna tišina se već spustila na nas.
Htio sam pobjeći od ovoga živog mrtvaca.I prije negoli smo se sreli pod oružijem nisam ga volio. Bio je dijete uglednih i priznatih roditelja.
Za razliku od Nas . Sinova od zla oca i od gore majke.
Krenuo sam.
Pa niko me nije ni vidio da sam ga vidjeo!!!-šaputao je glasić negdje u mome doticaju. Šaputao je glasić,narušavajući sablasnost nepojmljive tišine.
Ko te može i spomenuti? Pa on je i onako ostavljen i mrtav.
O kako zavodljivo zvučaše taj sitni ,umilno dobroćudni glasić.
Zastao sam .
Okrenuo se prema njima.
Rasutim i beživotnim.
Pjenušava grudva prošarana tankim mlazićima krvi,podrhtavala je iz razjapljenih čeljusti.
Njegovih.
Gledao sam ga.
Spustio sam cijev prema zemlji.
Gledao sam ga,jadnog.
Iskasapljenog.
Polumrtvog .
Uhhhh...zajaukah ispod glasa Majku ti psujem Bože ,gledaš li ovo pizdo jedna...

...

Nemoj.
Probi se glas do mene.
Ženski.
Ne okreći nikada oči ,ako ti je cilj stavljen pod kontrolu.
Nemoj ,ljubim te...
Okrenuh se prema njemu.
Prema njoj.
Nemoj ljubim te...
Zašto...-prolaja glas Zvijeri iz mene.
...nije on takav.Znam ga...Vjeruj mi.
Konobarica je stajala iza šanka.Osjetila je nekako da se situacija ne može uporediti sa klasičnim pijanim avanturicama,nezadovljnih muževa i ostavljenih ljubavnika.
Poznajem ga.
On je obična !@#$ koja samo kada se napije je kuražan i tada je sve ono što nije.
Priča je potekla.
Krv je mirovala.
Jel čuješ ti ovo ?-prodrijeh mu očima u pogled.
Ahhhha...prokrklja.
Immmam petero dice...
Tanjuska-c
(na)
10. децембар 2013. у 17.43
ОТРОВНА ГЉИВА

Дошли смо са маскама на лицу
Баш како је рекао:

Дођи али само са маском.
Сви морају имати маске,
Неки закукаше гласно
Али мудра глава реши збрку целу
Сељак нек дође у свом оделу

Стајали смо у схшуми скамењени
Док су нас додиривали погледи огњени
Гласно у гомили мој друг
Повика да се направи круг.


Звери, његови стражари верни
Њушкали су махнито наша тела
Довукао је Месец изнад Јаблана
Завезао га је за сто препун јела.

Где је твоја маска ?
Упитах га гласно.
Разли се језив осмех по његовом лицу
Косу је забацио једним покретом руке
„Ово је моја маска.”
Вечерас сте моји гости
Гљиве вас чекају на столу
Има их на хиљаде ко кости
само једна је отровна.„


Познато лице са маском од смеха
Упути ми пољубац са длана
Мачем прободено срце засија од греха
Ова шума није она знана.
Не видех на брду стазицу малу
Ни сунчани пропланак, само маглу
Мрак још није пао а мрачно је
Зима јосш није а хладно је.

Звери покидаше круг и свака бесно
Потера по једног од нас до стола
На столу смрдело је месо пресно
И чинија пуна разноразних гљива и боја.
Рекох у себи нецћу да једем засигурно
И одједном осетих неодољиву глад.
Стомаци почеше да завијају фигуративно.

Гомила поче гљиве у уста да трпа
И хладним пивом да залива
Вепар узе пресно месо да дрпа
Погледах га: Па он заиста ужива!

Бол у стомаку потера моју руку
Он скочи крај мене се створи
Не обазирући се на околну буку
Пољупцем хладним уста ми отвори.

Узе једну гљиву са стола
Рече ми : прогутај ову љубави
Скоро се ошамутих од бола
Тело ми сасвим олабави.

Одједном шума нестаде
Други предео брзо изрони
Нестаде маске, и он паде
Црквено звоно поче да звони.

Црне сенке га зграбише
Великим косама замахаше
Лице његово опет сину
Погледа ме и нестаде у тмину.

Појавише се анђели на коњима враним
Место шуме тамне, ливада је сада
Сјахаше и рекоше да све заборавим
Место среће ја болно заплаках тада.

За руку ме ухвати један од њих
Поведе ме кроз капију гвоздену.
Причао је нешто ал глас му бејаше тих
Као да ме нешто удари по темену.

”Добро јутро лењивице мала
Шта си лепо синоћ сањала?„

Отворих очи угледах собу
И њега како тражи гардеробу
упитах га забринуто: Где си био
он се насмеја: Сву ноћ сам пио.

”
alijen
27. децембар 2013. у 06.50
OK.
Коментар Запамти ову тему!
Looking for PomPom Keychains?
.