ТРУДНА САМ
AleksaJ
(.)
03. децембар 2013. у 14.00
Тргох се из сна. Пођох руком ка очима.
Сузе. Плачем.
Јецам.
ТРУДНА САМ
Сад се обсетих зашто плачем и одакле и сузе и јецаји.
Лице ти старо ... средовечно ... иза лика нека млечна светлост.
ТРУДНА САМ
То си рекла ... у сну ... из кога се управо тргох.
Исто си и рекла пре ... колико беше петнаест , седамнаест... двадесет
година.
ТРУДНА САМ
Пре петнаест , седамнаест ... двадесет година незнам колико али
знам сигурно да је је прошло петнаест, седамнаесет ... двадесет
година и седам месеци од када си рекла
ТРУДНА САМ
Најела си се трешања. Оних раних из дворишта ...и заболео те стомак.
Ништа страшно ... ајдемо код лекара.
Теби све горе. Стари лекар каже трудница свака је размажена.
Тада нисам знао шта рећи ... а данас би знао шта је требало урадити
... сада је касно.
Пукло ти слепо црево.
Оде Милица.
Тебе некако спасио млађи лекар. Почетник, ученик ... стажиста.
После си сазнала да стари лекар кад те отворио само ...ѕастаде ...
и рече ...затвори.
ТРУДНА САМ
Рекла си ми у сну ... опет.
У крстима ме опет убада као ножем.
Већ трећу годину неки проблеми са живцима леђа ... ноге
Превалих се из кревета и одшепсах у кухињу ... да ме не чујеш како цвилим ... опет.
Доста ти је твоје муке.
Миоми . Цисте .
Натежем из креденца нову приспелу црногорску препеченицу.
Огањ ми се разлива телом... и опет видим твоје лице ...
а иза млечно бела светлост...
ТРУДНА САМ
sanak
05. децембар 2013. у 20.38
Pri prvom dolasku na SC rekoh sebi da nikoga neću pitati ništa sto sam ne želi da kaže : ni ko je, ni odakle, ni koliko je star/mlad,...a, kopka, kopka...Nema vas mnogo koje uvazavam, ali je zato ekipa odabrana.
Aleks, najiskreniji naklon.
sanak
06. децембар 2013. у 19.33
PODNE
Lisena svake suvisne misli, uranjam u staklasti
uzareni dan. Poda mnom topao uglacan kamen, tek
mestimicno pokriven svetlosmedjim iglicama cetinara i
pokojom mirisljavom kapljicom smole. Ledja poveravam
goropadnoj maslini, prihvatajuci blagonaklono njem
izdasan hlad.Lagani vetar kotrlja obnazene mirise mora
i rastinja,sireci mi nozdrve u ritmu svog
strujanja.Odricem se kretnji, samo ocima upijam
ponudjeni kolorit.A kada se kapci tromo spuste, pod
njima je sva raskos suncevog kaleidoskopa. Plavetnilo
hara nebom, razliveno, protkano pamucasto-belim
oblacima, prekinuto, tu i tamo, vrhovima tamarisa u
njega zarivenim. Krepi me vino, bljeskavo i trpko, i
obuzima zebnja da nisam dorasla suncu minulih leta u
njemu. Pogled mami smokva, sladunjava i bremenita
raspuklim plodovima, neugasivo sjajna mirta podno
trosnog kamenog bedema, a između, socni kapar sto puze
po kamenu, gonjen zazutelim smiljem. Uskomesani zvuci
golicaju i pothranjuju blazenu obamrlost.
Grunulo je utrnulo podne.
AleksaJ
(.)
11. децембар 2013. у 05.18
Ни ја нисам сигуран шта ви разумете.
Нисам баш Агата Кристи јер свакој мојој
поруци причи увек је један убица - батлер.
Једном сте се заплакали ( искрено, ваљда , бар се надам )
као сестричина.
Други пут као се смејете
као братанац.
Питам Вас рецимо
„Чему служи појас у Срба у време Карађорђа и Милоша”
А ви прво кажете „Да креје дроб ,бубреге и крста”
А потом додате „ ПА ДА СЕ ЗАТАКНУ ЈАТАНИ И КУБУРЕ”.
Можда је једно и друго истина.
Бацио сам и бакљу и штапин и експозив за овај мост.
Бије време.
Подсећамо се и ми давно учене лекције.
Стрпљење.
