Међутим убрзо на целој планети понестаде бензина и нафте а остаде нешто мало гаса. Сви они који су се расули по белом свету почеше да се враћају у своје крајеве. Рођина родбина се убрзо окупила на Романији. И Борини земљаци оставише солитере и аутомбиле које више нису могли возити, новац са којим више ништа нису могли купити и вратише се јер се прочуло како се у њиховом родном крају добро живи. Извадише оне старе опанке и торбаке које су вешто сакрили и са њима се вратише на своја напуштена огњишта. А они су барем добро знали где и када треба трчати. Увек тамо где се боље живи. Али нема право нико никоме да пребацује због жеље да се боље живи и да се деци обезбеди сигурнија будућност. Зато нећемо ни ми да их осуђујемо. Рођо је заједно са Бором осмислио живот нове Комуне. Сви су радили и сви су живели поштено од свог рада. Више нико није маштао да буде политичар, нити криминалац нити је ико више размишљао како ће да се обогати.
Деца су почела да се рађају и поп Василије је скончао свој живот са осмехом на уснама. Кажу да је само изсустио
- Нек сам и ово дочекао...па да умрем ко човек!
Зорка и Илија су се венчали и сада већ имају неколико унучади. Вукоман се претворио у правог пензинера. Сену је једном посетио и признао да још и данас пати за њом. Био им је на венчању и на крштењу. Један од синова је добио његово име.
Боро се после оног догађаја променио. Био је задовољан, пазио је на жену и на децу. И сада оде у медљанску цркву, помоли се и захвали Монаху за живот који му је дао. Сузе три монаха више нико није видео. Набавио је убрзо новог пса и кад год би налетео на неког напуштеног, водио би га са собом на Зеленковац. Направио је прихватни смештај за све псе луталице у крају. Локални ветеринари су опет били запослени јер стока се толико намножила да су морали да крче један део шуме не би ли их све збринули. Хране је било за све и сви су били сити и задовољни.
Звоно су по Петрином казивању пронашли тек када је она умрла. Кад је издахнула кажу да су сва звона у Крајини звонила.Звоно су ископали и ставили на медљанску цркву. Дуле је престао да прича о светским заверама јер је био превише заузет око многобројне деце коју су он и Маја изродили. Стршљенови, Нато мушице и Нато бубамаре су нестале као да их никад није ни било. Људи су опет певали песме домаћим бубамарама које нису убијали ни таманили и којима су се као и пре радовали. Пчеле су се вратиле и толико намножиле да је меда било и на претек.
Захваљујући народној памети и списима које су монаси поделили народу све поче да се враћа у нормалу. Људи научише да се боре са природним непогодама као што су радили и њихови преци, научише да се сами исцељују и од болести бране. Шума се раширила али није све прогутала као у роману СТО ГОДИНА САМОЋЕ. Задњег Бориног потомка нису појели мрави. Зеленковац су населили сви људи који су тражили мир у природи. Поток је и даље жуборио весело и није се зими ледио.
Стана се убрзо преселила на Романију. Да учи од Рође како се прави кајмак. Рађало се и умирало само са обрнутом пропорцијом Наталитет је коначно победио морталитет. Бела куга је напустила ове крајеве и отишла да хара друге несрећнике. Интернет више никоме није био занимљив и многи људи су се излечили од те зависности... на врло једноставан начин. Радом. Правим радом који су људи заборавили. Свако је морао сам себи да обезбеди храну и воду. Супермаркети су остали да сведоче о неком несретнијем времену када су људи заборавили укус праве хране. Дуго времена су се борили са једним страшним непријатељем. Једним обичним црвом кога су прозвали жилогриз јер се завлачио дубоко у корење дрвећа и кидао их док дрво не умре. Свашта су пробали, свакојаке отрове, све док једног дана нису престали да посипају вештачко ђубриво које су употребљавали много година. А нису ни посумљали да је оно извор ових штеточина. Уместо њега почели су да користе ђубриво, обично стајско. Стока се множила и ђубрета је било све више. Јесте било је тешко навићи се на смрад али онда се шума тако зазеленила да је створила озона и више него што треба. Угљен диоксид и кисеоник су почели да сарађују.Црви су убрзо истребљени. Како?
Па Рођином ракијом. Жиле дрвета су преживеле али црви нису. Креч се користио као и пре а козе су брстиле само жбуње и ниско растиње.
Пуковник Аурелијано Буендија једва је схватио да тајна добре старости није ништа друго до поштени савез са самоћом- шапутао је Боро. Пуковник је неуморно правио златне рибице а Боро се посветио сликању. Кад би га неко упитао
- Како си Боро? – кратко би одговарао
- Ту сам...чекам да прође мој спровод.
И кажу људи да је дуго чекао и да се скоро уморио од чекања. А онда једног лепог дана баш на Аранђеловдан по Бору је дошао Монах. Њега су скоро сви заборавили само није Боро. Људи су мислили да је то нови поп који је дошао да замени времешног попа коме су дани били одбројани. Кад је Монах спустио мршаву и кошчату руку на умирућег, његов најмлађи, чупави унук је баш тада дохватио јаје чуваркућу и без размшљања га разбио. Ужасан смрад испунио је целу собу, па сви истрчаше а кривца Боро ухвати за рукав, привуче га к себи и шапну му тихо на уво.
„Много година касније, пред стројем за стрељање, пуковник Аурелијано Буендија сетиће се оног давног поподнева када га је отац повео први пут да види лед”

И знаће тог момента да његово племе осуђено на сто година самоће остаје и даље да живи.Ето

ЗАТО БОРО НИЈЕ ОТИШАО

Pogodio si Borisa, u celu pricu je upleten i Ljosa na njemu svojstven način...ako si citao Rat za smak sveta znaces o cemu pricam :).

Ja cekam one tvoje price :) koje si obecao.