ЈЕДАН ДАН ЖИВОТА

Дани у болници су били дуги. Предуги. Није могао да чита и ниеј имао приступ Интернету. Кажу му сестрице да је најгоре прошло. А шта му је остало. Не може да једе, не може да пије. Глад и није тако страшна, навикнеш се- Сада му сипају неку слаткасто-лепљиву течност кроз сплет пластичних црева директно у стомак. Дебела сестрица му је рекла да не мора храна да иде у желудац. Он му је ионако само резервоар и ничему не служи. У танком цреву се храна разлаже.
Схватио је то. Схватио је и да се заједно са том хранљивом течношћу сипа и вода, тако да не мора да пије.
Не мора ништа да ради...само да се одмара. Али дан је дугачак. Шта да ради да прекрати време. Остаје му да медитира, иначе врло је могуће да ће полудети мислећи на воду и на то како да покида све оне жице и оде у кухињу да се напије воде. Ко човек.
Неће да мисли на то. Гледа маторог старца који највероватније болује од Алзајмерове болести. Спава по цео дан и бунца. Виче. Можда сања.
Гледа га како тоне у дубоки сан, па се и он онда умири, заклопи очи и чека да и он усни и да што брже прође овај дан. Не успева.
Отвара очи и гледа у завесу која једним делом одваја његов кревет од старчевог. Иде погледом од горе до доле, за пар сати све је шаре упамтио. Чека да дође сестрица да му измери притисак и температуру. Овај пут је нека црнкиња. Снажна и груба. Зашто су црнкиње тако грубе. Тражи да му да морфијум, она га гледа преко дугачких лакираних ноктију, са којима подешава инфузију. Не одговара му ништа. Он је моли да му донесе воду са ледом...само да опере уста, само да осети укус воде. Гледа га презриво и кратко одговара

Не може. Најстрожије ти је забрањено.
Али ја само желим да освежим уста...обећавам да ћу је испљунути.
То сви кажу а онда кришом прогутају мал. Не може. Добићеш морфијум.

Одлази и долази након пола сата са малом пластичном кесицом. Пушта јнеке вентиле на апарату за инфузију и он осећа како нешто улази у његово тело. Нешто лепо. Топло. Тера га да заклопи очи. Заборавља жеђ и тоне у сан.
Сања себе и оца и мајку у техници сапије. Као у неком сјупецом филму. Он је мали а они су исти какви су били пре смрти. Свађају се а он слуша и тешко му је. Оцу су жиле набрекле на врату и страшно псује. Мајка покрива лице рукама од страха да ће је ударити. Опет је жедан. Толико је жедан да плаче и тражи од њих воду. Престаје свађа и мајка му даје неко лонче од алуминијума пуно воде. Воду је усула из белог пластичног бидона које су пунили на оближњој воденој пумпи. Вода је имала неки чудан укус који га је подсећао на бабу и њено село. Имала је укус гвожђа и била је хладна.
Пио је у великим гутљајима. О како је било лепо. Пио је и већ је мислио како ће попити још једну шољу. Одједном уместо шоље у рукама држи велику флашу хладног пива. Седи у неком локалу, а њуди причају о лову на ирвасе. Пије пиво а тресе се од хладноће. Одједном у кафани долазе нека позната лица. И они причају о лову на ирвасе и о некој секти која лови ове људе који лове ирвасе. Преобраћа их у неку чудну веру где људи постају робови. Он помисли како је добро што он није ловац.Испија пиво и жали се свима како му је невероватно хладно. Они се смеју и чудно га гледају а он халапљиво пије и даље а жеђ не утољава.

Одједном види ону сестрицу како седи и пази на њега. На столу види пластицну боћицу као ону од алкохола. Пише на њој вода за испирање рана. Он се бори са свим оним жицама којима је везан ѕа апарат за инфузију не би ли се приближио и дохватио је док се сестрица смеје и разговара са колегиницом у истој соби. Руши све око себе. апарати почињу да пиште и да трепћу. Игле забодене у вене искачу попут прскалица и крв шикњи на све стране.

Све ране на његовом измученом, белом, мртвачком телу се отварају, спојили су га некаквим спајалицама уместо конца. Крв шикља по белим плахтама а сестрица се и даље кикоће и не види нити чује шта се догађа у соби. Он пада са кревета, покушава да устане али не може. Не може да хода, пролази му кроз главу и он почиње да пузи и да се хвата за кревет поред његовог. Користи руке јер у њима ипак има снаге. Жеђ. Умрећу од жеђи помисли очајно и примети како га ране не боле. Великим напором хвата ногу од стола и пружи руку ка бочици. Таман да је дохвати ...кад пробуди се из сна.

Све сам то сањао. Мисли и одахне. Спавао је пола сата, гледа у велики зидни часовник. Осећа да му је хладно. Тресе се. И жедан је. Притиска сигнално ѕвонце и долази сестрица. Индијка. Она је нежна и увек се смеши. Он јој каже да му је страшно хладно. Пипа му нешним рукама чело. Каже да има температуру. Високу. Одлази и доноси му трчећи лек за снижавање температуре и 2 деке. Покрива га.
Одлази опет и доноси две пластичне чаше . У једној се мућка вода са много леда. Пружа му цевчицу и он срче воду, док се њено лепо лице смеши. Гледају га два црна ока. Он воли тај њен поглед и док пије полако воду, пази да је не прогута. Испљуне је полако у другу празну чашу. Гледа је захвално. Тек сада му је лакше. Доноси му још једну чашу са водом и ледом и он понавља опет оно сркање и испљувавање у другу празну чашу. Коначно се смирио, температура је мало спала. Осећа се као да је срећан. Намешта се опет и заклапа очи.

Помисли на оне шаре на завеси, види их их и овако. Све их види, сваку боју, сваку изгужвану линију. Медитира. Схватио је да му је то једини спас. Чује дубоко хркање болесног старца у соби и почиње да прати његов ритам дисања.

Има осећај да ће овога пута уснути неки лепши сан.