Duga devetka



Još drži pištolj pod jastukom

„Duga devetka”, on kaže,

crni metal gladi drhtavom rukom

pridiže se iz kreveta, govori s mukom.



Hiljadudevetstočetrdesetipete, sve je več bilo naše

Bio je maj, u gori lastavice lete,

A mi, mladi, likvidirali smo ustaše.

neki su hteli samo da se svete.



Naredili bi im da se skinu,

cutali, čuo sam tišinu

a onda ih vodili do jame,

nisu se opirali, znali su da ginu.



„Klekni” kažeš, onda u potiljak, na mah

i on se prevrne, padne.

nema krika, samo uzdah,

nema bola, nema reci zadnje.



Mladje je trebalo pustiti da žive,

takvo je bilo naredjenje,

ali ja nisam znao koliko su strari

nisam se uzdao u poštenje.



Pamtim samo jednog vršnjaka

gled'o me kao da milost ćeka

a ja ga ne upitah za godine

beše to lenjost, navika čudna neka.



I pustio sam tako da ga odvedu,

hladan i miran kao u snu,

ja nisam hteo baš takvu pobedu

ja nisam birao da budem tu.



Znao sam što su nam ustaše krive,

ali ja osećat nisam znao

kako su naše palili žive,

kada je mladić pogodjen pao.



Ustaša je crne imao oči

od tad je sa mnom, on svaki dan,

svakog jutra i svake noči,

kada se budim i tonem u san.



MC

Deca

mrtva deca
po parkovima,
n aritmici,
baletu,
engleskom.
sama,
bez prijatelja,
u samoci,
osuđena,
žrtvovana
nekoj ambiciji
nekom kompleksu
nekom snu
o Zapadu,
nekom kreditu,
nekoj destinaciji,
na sedativima
u autobusu za Grcku
kao nevoljni
pratioci ambiciozne
roditeljske gamadi
sto sviraju klavir
i veruju u umetnost
i smrt posle zivota

MC