МОЖДА

Куда смо то пошли пуни празноглавља
не знајући ништа поред силних књига
сви наши успјеси сва назови славља
нису ништа друго до нарасла брига
јер они што бјеху свјетли путокази
одмакли од ове муљне равнотеже
срасли су у коров на смарагдној стази
која нас притишће све теже и теже...

Шта то сада знамо а да нису знали
они испод воде што слично пјенуша
ко у вријеме давно које се стровали
нечујно ко чиста испосничка душа
шта ли смо то бољи након свих еона
што на кожи стијена свједоче ко мрље
једнако нас у сан испраћају звона
и једнако даљи мјеримо офрље...

Шта је ово „сада” и под којим углом
свјетлост се прелама кроз призму небеса
ко задњи робијаш срастао са куглом
гладан поред силног одимљеног меса
вјеран у невјери тражим одговоре
окренут уназад са слеђеним смијехом
животопис храста тражећ испод коре
може бити грешан може бити грешком.

На Тајној вечери слутим тајно вече
изнад којег звијезде дижу трепавице
да поздраве сјенке које сву ноћ клече
мрмљајући тропар за воштано лице
које буди наду сјенчећ из безнађа
прашњаву икону ко зна чијег вожда
дрхтим док се јутро из ноћи порађа
једино сигуран да је све то „можда”.

Да, можда је само ово траг од трага
по којем ходамо несвјесни корака
стаза која дијели анђела од врага
битно од небитног и свјетлост од мрака
да, можда је само све ово реприза
представе што нема поуку на крају
ничега привлачног што би било иза
јата црних рупа у свеопштем сјају.

М. Б. Р.