Монах је обавио свој посао и рекао Бори да не брине, да је Бог животињама дао снагу и моћ самоисцељења а онда му испричао причу о Светом Сави како је проклео човека.

Каже ухватио Свети Сава јагње, па га хитнуо преко цркве. Док је оно падало, овца се не беше ни с места помакла. Пошто јагње паде на земљу на ноге, Свети Саво га благослови, да прохода одмах, чим се ојагњи. Тако је бацао и остале животиње, па која је пала на ноге, ту је благословио, да одмах пође , а која није, ту је осудио да прохода тек после дуже времена иза рођења. Кад је свршио са свима дође ред на човека, али кад узе дете од жене она ће му – Чек Бога ти , да се не убије – па отрча на другу страну цркве, те дочека дете у крило. Свети Сава се веома наљути на то, па јој рече – Носићеш га тако у крилу најмање годину дана- ( преузето из ПЕДЕСТ ЛЕГЕНДИ О СВЕТОМ САВИ са предговором Владимира Ћоровића )

Причао је Монах дуго о свему и свачему. Боро се изненадио и би му драго да слуша његове занимљиве приче о Светом Сави и животињама. После тога његова стока у селу престаде да се понаша чудно и да побољева. Каменко је рекао да је Монах вештац а не светац. Прочу се селом брзо попут комете та вест па почеше да долазе Бори у потрази за тим чудним видаром. Боро их је одвраћао и обећавао им да ће га замолити првом приликом кад опет сврати да и њима помогне. Није одао његово скровиште а народ ко народ, поче да га тражи по околним шумама и планинама. Чули то и у граду, дошло и до ушију председника општине, па и они одлучише да дођу код Боре не би ли сазнали мало више о Монаху.
Између осталог почеше Бору да наговарају да откупе све што је направио на Зеленковцу не би ли направили мотел. Боро на то наговарање полудио тотално и у једном даху издекламовао оно што је одавно наумио да им напише.

„Зашто није отишао Боро!?” је јасно. Неко мора да остане. Да пјева са ријекама и брдима.Да пјева и пише о њима. Да их наслика у свој својој љепоти и вриједности. Да виде сви остали какву љепоту и снагу имамо. Зато није отишао Боро господине начелни. Не треба ми милостиња од тебе да би купио два киста, комад паипира или врећу кромпира. Не треба ми врећа гована и празних обећања. Треба ми оно што ти ми не можес дати. Треба ми гледање и миловање сопствене њиве и воћњака. Треба ми ширина пејсажа. Треба ми истина од мојих предака. Треба ми да их зауставиш а не да их шаљес одавде. Треба ми публика да каже је ли добар мој програм. Требају ми конзументи квалитета. Треба ми прилика да станем пред фаце и моћни свијет и покажем шта знам. Да, ја сељачки син, Србин, сјевероисточног поријекла ( преузето са Бориног веб сајта).

После тога сви су ућутали, Зорка се расплакала, Илија је шкргутао зубима и наливао им пиће без речи. Челници града осетише да нису добродошли, али ипак наручише јагње да им Боро испече. Он их посла на друго место са изговором да нема јагњад за клање. Покупише они своје прње и претећи напустише галерију.
Упутише се пут Балкане где је један мотел давно изграђен. Тамо су рашчеречили и јагње и прасе све заливајући ракијом и пивом и грдили Бору и маните људе што верују у чуда у двадесетпрвом веку.

- Није ни чудо што нас неће у Европу. Дивља земља, дивљи људи. – правдали су сами себе и цивилизацију којој они неће да се поклоне и препусте.
- Ми би од овог места направили другу Швајцарску али неће раја, неће Боро.

Скровиште Монахово сељани нису нашли иако су претражили све што се могло претражити. Нашли су неке трагове који су упућивали на њега и на томе се све и ред. Ипак многи од њих одоше до Цркве Свете Богородице у Медни да се помоле и потраже тамо помоћ. Окупирало и старо и младо Медну у којој се пчеле изненада изгубише. Остаде де по која а уместо њих почеше осе да зује по пољима и пашњацима. Зачудио се и владика. У Медни није било дана да није било пчела, јер кажу неки да је село добило име по њиховом слатком продукту. Остадоше медљански пчелари да се крсте.

- Биће скоро пропаст света- понављали су редом сви у Медни и очекивали нестрпљиво да три монаха засуше и сузама својим отерају све ове чудне и непожељне догађаје.

- Није ни чудо да не плачу, од суше и оне се исушиле – гунђали су по околним селима.

Тих дана још три породице доселише ко зна где, Једни у Немачку, други у Канаду а трећи у Београд. Боро оде да покупи старе предмете које ће наместити по бунгаловима и галерији. Продаше и куће и њиве за мале паре, за ништа. Кажу не могу више. Боро их није наговарао да се предомисле. Поздравио их и пожелео им срећу.

- Ајте ви, тамо ђе мислите да ће вам бити боље. Ја остајем овде !