Čekajući autobus za negde na jednom balkonu spazih razvijenu švajcarsku zastavu. Ništa čudno, u Švajcarskoj smo pa je i prirodno da se ta zastava vijori. Čudno je što me u tom trenutku protrese neki osećaj patriotizma i ljubavi prema ovoj zemlji. Nemam švajcarski pasoš, nisam se ni kako treba integrisao u švajcarsko društvo iako ovde živim već 25 godina. Više nego u svojoj domovini. I više mi je ova zemlja i dala nego moja, ali i uzela. Ipak, volim je i osećam kao svoju kuću i neka čvrsta veza nas veže, iz godine u godinu sve više. Otkad živim sam još sam se više „navukao” na ovaj život ovde. Jesam li ja to izdajnik svoje domovine, one zemlje koja je prošla kroz teška vremena, kroz ratove, sankcije, restrikcije, nemaštinu, kriminal? I još uvek se bori da opstane na ovoj svetskoj pozornici. A ja sam je izdao, okrenuo joj leđa, ne marim za nju. Ovde u ovoj drugoj domovini sam sebi natovario dugove na vrat, radim da bih plaćao račune i sve manje se osećam čovekom, a sve više robom. Ali ne odustajem. Neću da se vratim. Kao da će mi ovde ikada biti bolje. Život je kratak i može da prestane svakog časa a ja se kockam sa njim kao da imam četiri keca u rukavu. Dok autobus vozi tamo negde, kroz prozor gledam predivne predele švajcarskih sela. Sve je ovde savršeno i sve ima neki svoj red. U mojoj domovini je haos, rasulo i raspad sistema. A za tu zemlju tamo me takođe veže neka neraskidiva nit koja mi ne da da se potpuno opustim i prepustim ovom životu ovde. Jesam li zbog toga manje izdajnik? Imam li prava na sud i presudu? Ko može da mi sudi? Izdaja je sasvim dovoljna kazna.