Ne zameram. Niti je Putin olicenje dobra, niti su Na zapadu svi degenerici i uvek se možemo setiti staljinizm aitd. Ipak, posle deset godina na Zapadu i posle onoga sto je Zapad, a ne Rusija donela svetu u poslednjih 20 godina, obuzima me odvratnost. Naivno gadjene nad svim principima, postavka i hipokrizijom zapadne civilizacija. Poslednji slučaj je Sirija. Prihvatanje ideja slobode i onoga što se desava u ime te famoyne slobode postaje toliko odvratno, da i nuklearna smrt deluje kao oslobodjenje.

Što se Gadafija tiče, rusenje aviona u Lokerbiju bila je namestaljka.

Stvar je skale, razmere. Ako tezim moći u svojoj maloj okolini, možda nisam strasan. Ako žrtvujem zmelje i narode svojom moći i pohlepi, onda sam uzasan.

Svet je materijalan, ali materijalan je i nas bol. I on je stvaran.

U društvenoj mreži

Mlada se generacija, kaže Kabucki, tokom čitavog dvadesetog veka povezivala se sa stanjima pobune i takozvanog socijalnog bunta. Takva percepcija je sasvim prirodna.

Oni koji dolaze na svet, traže u njemu svoje mesto. Nepripremljene, dočekuju ih strukture Starog, okoštala forma koju moraju slomiti, promeniti ili u njoj naći svoje mesto. Sukob je prirodan, ali on menja društvo.

Pretpostavimo da u istoriji postoji momenat posle koga, mladi više nisu u stanju da percipiraju sebe same kao deo društva. Pretpostavimo da doživljaj sebe postane do te mere iskrivljen da ljudi sebe doživljavaju kao entitete izvan društva. Antropocentrično shvatanje sveta, koje jača od doba rensesanse, dostiže u toj tački svoj maksimum i ljudi sebe lično doživljavaju kao početak i kraj univerzuma. Ovo novo shvatanje, postaje dominantno sa stasavanjem svega nekoliko generacija. Mladi ljudi, nisu više isti kao generacijama do tada. Sa izumiranjem starijih generacija takav stav postaje jedini, a društvo postaje totalitarno.

Percepcija sebe u stvarnosti menjala se u vremenu. Dok su u doba stare Grčke ljudi sebe shvatali kao nemušta orudja bogova, postajali su sa razvojem nauke i tehnike sve sličniji bogovima. U centru poimanja prvo je dakle bio bog i bogovi, da bi u doba renesanse idealizovani, apstraktni čovek zamenio boga, i da bi na kraju kokretan pojedinac, konkretan ljudski ego postao centar sveta. Postavlja se pitanje, kako je moguće sebe shvatati kao početak i kraj svega. Odgovor nam daje dugogodišnja eksperimentalna praksa senzorne deprivacije koje su su sprovodile različite tajne službe na voljnim ili nevoljnim ispitanicima. Tamo gde percepcija prestaje, radja se samoća, izolacija. Svet utvara i privida, svet slika uzima primat, a realnost kopni.
Ostajemo sami sa svojim egom, koga više ništa ne sputava i ne kontroliše. Samice savremenog kapitalizma pune su slika, standardizovanih slika drugih.

Tok informacija dakle nije zaustavljen, on je samo redukovan i ograničen. Neka ulaz ljudske percepcije bude zagušen morem besmislenih slika. Ovo će biti dovoljno za postizanje potpune kontrole nad izolovanim pojedincima. Slučajno generisane, besmislene slike će ih gušiti, menjati njihovu svest, praviti od njih ono što nisu, ovladavati njima. U isto vreme postojanje toka informacija pružaće iluziju o povezanosti, o vezi, o mogućnosti komunikacije, čak i o slobodi.

Na gore opisani način funkcionišu tzv društvene mreže na internetu. Svi su prisutni i svako je prisutan i niko nije stvarno prisutan. Stvarnost je negde drugde. Proces prihvatanja virtuelnog sveta i raskidanje veza stvarnosti u postmodernoj teoriji zovemo jedinstvenim nazivom «oslobadjanje». Tako postoji oslobadjanje žena, seksualno oslobadjanje, oslobadjanje mladih, oslobadjanje energije itd itd

Dok je u prošlosti kretanje u ekosistemu bilo ograničeno mehanizmom tabua, zabrana i običaja, iste su sada i ukinute. Ali je ukinut i ekosistem, odnosno ekosistem je uništen. Ljudsko oslobadjanje značilo je dakle uništavanje planete Zemlje i bilo je moguče samo zahvaljujuči ovoj destrukciji.

Taj proces oslobadjanja podudara se sa procesom izolacije pojedinaca. Dok je nekad iznad ljudi, stajao bog, tiranin, iznad konkretnog ega nema više nikoga. Represija je zamenjena usamljenošću. To je put od kolektivne, smrdljive ćelije ka ćeliji samici. Više nema nikoga i više nikoga ne zanimamo. Bog je mrtav, a mi smo živi sahranjeni. U tom grobu imamo ostavljenu mogućnost egzistencije u društvenoj mreži.

Iz gore pomenutih i opisanih razloga, mladi danas jesu usamljeni i ne bune se, osim što su usamljeni. Sve bi se u njihovim životima promenilo kada bi pronašli idealnu osobu za sebe. Usamljenost nije razlog za pobunu. Društvo je statično i ništa se ne menja osim mode i novih kolekcija koje dolaze redovno i predvidljivo, dva puta godišnje, baš kao nekada i poplave Nila u Starom Egiptu.

Osnovna želja mladih danas jeste što bolje uklapanje, navikavanje, prilagodjavanje sruštvenim i ekonomskim strukturama. Njihovi snovi i želje dolaze spolja, oni su produkti spektakularnog medijskog prostora, oni su proizvodi kao što je proizvod kesica instant supe.

Mladi su slabi danas. Crvi bez kičme i stava.
Mladi su kao duševni bolesnici. Sanjaju jedan isti san, svake noći. Ovaj isti svet, ovakav i zadat.

Zaposliti se, uzeti kredit za stan, kupiti skup mobilni telefon. To su snovi. Kabucki kaže da mnogi danima pričaju o modelu mobilnog telefona koji žele da poseduju. To je čista ljubav. Ponekad nije obostrana kad nedostaje novac, ali onima koji novac imaju sve ljubavi su uzvraćene.

Jedna mlada žena iskreno tvrdi da će raditi prekovremeno, da je spremna da podnese stres, i subotom i nedeljom, i dalje. Njen posao je njen život. Na drugoj strani su lučki radnici koji rade za 190 E na mesec, kasirke, prodavci u kiosku bez zdravstvenog osiguranja. Život je pakao, ali pobune nema, ona nije ni moguća jer je kolektvni prostor u kome bi se odvijao život nestao.

Pojedinac nije u stanju da se pobuni protiv složenog neoliberalnog društvenog stroja ako ne poseduje svest o tome da su i drugi pojedinci u sličnim ili identičnim uslovima. U istoj rupi. Ova svest, upravo ova svest je eliminisana. Postoji «slobodno vreme», par sati nedeljno kada se snovi ostvaruju, ako ekonomske mogućnosti dozvoljavaju magiju izlaska.

Izlazak. To je solo buljenje u staklo. Komunikacija telefonm sa nekim drugim ko nije tu, pored. Bezbedno je prepustiti se komunikacionom kanalu. Zaploviti. Sakriti se iza laptopa. Sve drugo je zastrašujuče i opasno.

Dosegnuta je nulta tačka. Mrtva mladost današnjice neće se pobuniti i ne može se pobuniti, barem u zemljama sa dovoljno internet priključaka po glavi stanovnika. Oni žele da se uključe, da budu roboti, da rade bez radosti i umru bez da su živeli. I to je sve.

MC