Ловац је хитао назад у двор, да краљици поднесе рапорт.
Чврсто је стезао торбицу пребачену преко рамена, у којој је, увијен у замашћен пергамент, лежао окрвављен уд неког јадног пса луталице ког је срео успут.
То ће бити доказ да је свој задатак обавио, а краљица, надао се, неће ништа посумњати.
Ваљда ће га сад оставити на миру.
Није имао срца да убије малог, провели су толике сате и дане заједно, а дете стварно ништа није било криво.
А и краљ, увек је био добар према њему и помогао му пар пута у ситуацијама кад му је помоћ јако била потребна, чиме га је доживотно задужио, тако је бар простодушни ловац осећао.
Нарочито је памтио ону позајмицу којом га је краљ удостојио у моменту кад је Рајфајзен банка одбила да му да кредит, јер му је алиментација представљала превелико оптерећење за плату, а кредит му је био неопходан...
Али знао је једно, а то је да се с краљицом не смеш сукобљавати, јер лако можеш остати краћи за главу.
Краљ јој је увек слепо веровао, и то је био проблем кога су сви на двору већ одавно били свесни.
Каскао је ка двору кривудавим кораком, и замишљао шта ће и како рећи краљици...

****************

Од трагичне ноћи (трагичне по кера луталицу) прошло је пет дугих година.
Краљевић је сво то време провео са патуљцима које је упознао у шуми.
Живели су у маленој кућици у коју је краљевић погнуте главе улазио како не би ударио у плафон, што је патуљке јако веселило.
Били су окружени са свих страна густом шумом смешног назива – Интермецо.
Овде је све морало да има име, па тако и шума.
Зашто је краљевић толике године провео на том чудном месту?
Проблем уопште није био сам повратак у краљевство, принц је релативно брзо после оне критичне ноћи пронашао пут до куће.
Проблем је био друге природе.
Наиме, краљица је открила да је преварена јер је добро разликовала керећи уд од људског, добри ловац је обезглављен, а краљу је сервирана прича како је принц хтео да преотме престо, у шта је наивни краљ поверовао.
Вештицине лажи су заиста биле неодољиве.
Последица свега тога је била да је издат званичан проглас којим се принц банује, тј. забрањује му се повратак на двор.
Ово је патуљцима и принцу изграктао један гавран, пошто је долетео из краљевства, а пар дана по објављивању прогласа.
Треба ли рећи да је принц био бескрајно тужан?
Не због губитка престола и престолонаследног права, већ због чињенице да му је рођени отац поверовао причи једне зле жене, а да њега није ни саслушао.
Тако су године пролазиле, а принц није губио наду да ће се једног дана и вратити на двор.
Права прилика за то указала се тек једног четвртка, кад су сазнали, од неког зеца који се дружио с патуљцима, да постоји тајни пролаз у краљевство, познат у вилењачким круговима као „Прокси Тунел”, а за који нико од људских бића није знао.
Наоружан овим знањем, краљевић се одлучио да покуша, потпомогнут својим пријатељима патуљцима, да се врати у краљевство и да све оцу објасни.
Да скратим мало причу, тако је и било, прошли су узаним и прашњавим тунелом, изашли из њега у подрумским просторијама двора, кроз отвор иза бачве у којој је чувано краљевско вино звано, наравно, „Ројал”.
Елем, с њима је био (јер је дугогодишњи пријатељ патуљака) и један слепи миш, који је имао ту чаробну моћ да његова мокраћа успављује људе.
Облетео је пар кругова кроз двор и сви на које се иштрцао су захркали, стражари на ходнику, витезови који су седели крај својих Пи-Си-ја, докони дворјани у трпезарији, кувари и куварице у кухињи, па и сами краљ и краљица. Узгред, овај мокраћни еликсир имао је још једну важну моћ – скидао је све чаролије којима су људи претходно били изложени.
Пут нашим јунацима био је слободан.
Узверали су се уз степенице које су језиво шкрипутале, пратећи принца који је хитао према главној краљевској одаји.
Утрчао је, пришао уснулом оцу и протресао га снажно неколико пута.
Овај се лагано разбудио и препознао сина.
Збуњено је жмиркао и гледао час њега, час патуљке који су их опколили.
Син му је нешто говорио, час брже час спорије, збрда здола, мало тихо мало гласно па мало опет тихо, али гласом све сигурнијим и све јаснијим.
„Ма је ли то могуће?” – мислио је краљ, наравно сада под дејством мокраће која је скинула вештицину чаролију којој је претходно био изложен. „Како сам могао да будем толико глуп? Како сам могао да верујем тој жени?”

Исте те вечери, на двору је организована целоноћна теревенка, во се окретао на ражњу, играло се и певало, а служиле су се бачве црног вина и пива, у неограниченим количинама.
Вештица је завршила утамничена под земљом, у добро обезбеђеној ћелији из које се сигурно неће баш лако ишчупати.
Отац и син су седели за трпезом загрљени и окружени патуљцима, нису могли да се напричају о свим детаљима њихове авантуре до раних јутарњих часова.
Све то је пратила музика уживо групе „Ју Тјуб”.
После тога су живели срећни и весели још дуги низ година, на велику жалост вештице која је чамила под земљом.

(КРАЈ)