Боро је баш на Савиндан угледао оног пса недалеко од Галерије. Први пут су се гледали очи у очи. Личио је на вука, њушка га је одавала и плаве очи али га је питомост и радозналост подсећала на пса. Сигурно је мешавина вука и вучјака помисли Боро пружајући му комад пршуте. Оклевао је дуго а онда је одједном скочио и истрго му из руке месо. Прогутао га је гладно, зарежао је и удаљио се опет. Боро други комад остави на снег. Одлучи да се врати након сат времена.
Поп Василије је навратио након службе у цркви. Дан је био сиви, претећи облаци су претили као и режање вукова које су сељани чули. Кроз село се пронесе вест да је загрмело недалеко код Медне. Одмах се пронела вест да ће се десити нешто важни а све по народном веровању које Светог Саву сматра заштитником вукова. И данас се у овим крајевима каже

Гром загрме на Светога Саву
Усред зиме кад му време није

Пред Савиндан се није смела стока терати у шуму из страха од вукова, није се смело радити са никаквим сечивом, бритве се нису отварале да би вуцима чељусти остале склопљене а жене нису смеле ништа бојити у црвено да вуци не би крали стоку. Многи седам дана пре и после овог дана посте не би ли умолили свеце и Светог Саву да окрене од њиховог стада. Не једу месо четвороножаца да вуци не би клали стоку.
Памти Боро ове приче и приче које му је ђед приповедао током дугих зимских дана. Плашио га је вуковима али Боро је увек навијао за њих. Једном му је испричао најтужнију од свих. Био неки старац који је убио вучицу иза које остаде мали вук којег он усвоји. Растао је и израстао у велико и јако паметног вука. Би он и одан старцу. А сељаци у селу из злобе почеше говорити да је он вук и да ће се кад тад преокренути у њему она зверска природа. Старац је ћутао и срцем се свим везао за вука. Једне страшно хладне ноћи пробудио се застрашен режањем цвиљењем и гушањем. Истрчао је и имао шта видети. Његов вук је стојао окрвављене њушке са некаквим чудним сјајем у очима. Смирен као никад до тада подигао је пушку и усмртио свог верног пратиоца. Дошли су комшије да му помону око заклане стоке и имали шта видети. Три заклана вука и вучица заједно са закланим овцама. Старцу је тада пукло срце на пола. Кажу да се чуло као и пуцање грома.
Као и грома који је пукао недалеко од шуме. Боро кратко изјави да се то јавља Космос. Пас заралука заједно са праском. Да ли од страха или му се јавља са само њему знаном поруком. Боро уздрхта. Подести га на плач у детиљству, на самоћу
Покупи још неколико парчади пршута и истрча напоље. Поп Василије се прекрсти три пута и изгрди га
- Бежи од тог псећег изрода, то није ни вук ни пас.
Дуле се надовеазао са причом како су летос вуци појели лубенице у неком селу у Србији.
- Они зубима ољуште кору и поједу само оно унутра, Месо. Бирају највеће и најзрелије а зелен не дирају.
Боро се није бојао. Гледао је пса својим очима а он њега у његовим. Видео је свој одраз у зеници Бориног ока. Није му се поклонио нити се уплашио. Као ни Боро. Гледали су се као два равноправна противника. Без речи су један другог разумели. Загрми још једном . зарлаукаше обадвојица у истом трену. Пас дуже и жалосније.
Боро крену руком да га помилује. Пас устукну али је након другог покушаја одустао. Боро осети хладноћу псећег крзна. Пружи му комад пршута. Пас га овај пут прихвати лаганије, понизније. Зна да је савладан вук у њему. Препусти се псу. Није му ништа преостало друго него да полиже руку захвално. У том моменту Боро је знао да га је савладао. Намакао му је огрлицу коју је још раније спремио. Исту ону коју је Медо носио око врата. Дуго су причали један другом о свом животу. Боро га је оставио у једној колиби за сваки случај да се не предомилси или да и њега не нападну вуци због укоре што је напустио њихов чопор.
- Коначно је мој- узвикнуо је победоносно
- Е сине мој, шта ће ти тај изрод? Што не нађеш неког шарпланинца, има их у Оканџијама колико хоћеш.
- Овај је мој ! Вук !