Ne znam, još nam se nije probudio 'blagoglagoljivi Gligorije', još nam je uspavan od onog kasnog ljeta i dugoga popodnjeva,.. a kad se probudi ako se sjeti, moracu ti javiti. Ovdje u manastiru svi mi tako spavamo do kasnoga ljeta i dugog popodnjeva, a pogotovo on, blagoglagoljivi Gligorije.

.,znao sam znao,da će se javiti lice strucno...

E psiho nemoj da te lože.
Možeš biti Dragi i Gagi
ako si po imenu Dragan
ili Dragče od Morače.
Znači Drale moj brale
one bi ti rado tajne dale,
priznale da su ljubav krale
i ovako te oslovljavale
a ne po tvom znanju
tituli i zvanju.

E, čekaj malo Viko...

Kako ćemo osloviti psihologa
ako je dotična persona - žensko???

Zavisi u kom kontekstu se piše...

Ako želiš da nekome pohvalis svog psihologa, onda kažeš: Moj DRAGI PSIHOLOG, ako se direktno obracas psihologu onda bi trebalo (ako je već drag, čak i da nije to je čest obicaj komunikacije u svim segmentima): DRAGI PSIHOLOŽE. Naravno, ne obracam se lično tebi, upravni govor u ovom slučaju je „opsti”:)

Kad ulazimo u 'carstvo subjektiviteta' jedne profesije, u radionicu ili u ordinaciju, bez obzira na to da li se obracamo u jednom ironicnom kontekstu/smislu ili ne, mi uvek koristimo taj 5. padez jednine, 'Eeej!, ili, ... eee!, moj , (dobri, dragi, stari,..) druže psihoanaliticaru ili psihoanaliticare,.. , (e) sad sto su žene u ta stara (i možda ne bas tako losa) vremena bile ophrvane nekim drugim poslovima i obavezama pa su imena profesija uglavnom nastajala u muskom rodu, to je sad neka druga stvar ili prica. Uglavnom, skromnost nikome ne treba uzimati za zlo, tako bar kaže enciklopedija. Ovo je već bilo jednom na (pod)forumu „Pravopis” (,ako se ne varam)...

S postovanjem,

Pre nekoliko dana sam imao sličnu dilemu,.. pocnem da prevodim jednu od pesama koja se zove „Oda Crnom Luku” i sad, kako se ono kaže ili piše to kod 'oda' (usklično, uzvicno, zamenicu ili, O!..) u 5. padezu jednine pokusavam da se setim,.. crni luku (ne ide), crni luche - pomisli neko da mu pesnik tepa/mazi ga a ne da secka,.. crni luk?.. mmozda ide možda ne ide.., crni luke (to pogotovo ne ide,.. da zaplace covek od naprezanja...), .. i spotaknem se već na prvu strofu. (?..)

Na primer, hajde ti uzmi jedno teško filosofsko delo na nemackom jeziku ili neki slozen medicinski materijal na engleskom pa nam prevedi na cist bosnjacki jezik ali bez upotrebe srpskog ili hrvatskog jezika, to je nemoguće!.., ili npr. jednostavne obicajne (ritualne) radnje i obrede nekad davnog i dalekog istoka, duha kulture i tradicije kao sto je to na primer 'sevdah', a da ne pripada samom tom (i samo) jednom takvom jeziku, ničemu drugom i ničemu vise, na cist srpski ili hrvatski jezik, i to je nemoguće.

Drugim rečima pored onoga sto jednom mora da bude i da se dogodi, nije moguće samo ono sto nikad, (jednom ili ikad,) ne sme da bude i (ne sme) dogodi, a sve ostalo je drugo, između puka slučajnost, pa sad ti odluci za koji jezik glasas.

S mojim postovanjem,

He he he hee... ali Austrijanci i Nemci se nikada između sebe nisu tukli, u tome je problem, i nemacki jezik u austriji nema rusizama i tako nešto, isti su mentalaitet. Kad jedan jezik zadobija pravo na svoje ime, ili ime, iz kakvih istorijsko - lingvistickih i ontoloskih 'geneza' i okolnosti on prestaje da bude jezik u povoju, (razvoju/evoluciji), način govora, dijalekat (dalmatinski jezik npr.jeste hrvatski, jer na dalmatinskim nacinom govora ne možeš da pišes udzbenik iz filosofije sl. ali hrvatskim da, ustvari možeš sve, isto tako i srpskim), i nastaje da bude jezik sa svojim legalnim imenom? Da li je to samo velicina/moc? To sigurno nije, postoje i mali narodi sa njihovim malim jezicima, znaci unikatnost. Na romskom jeziku se ne pišu udzbenici iz filosofije koliko ja znam npr., možda on i nije za to predodređen, ali se svakako racuna u jedan legitimni jezik. On čak nema ni svoju državu, ali postoji, i bez sumnje se održava već hiljadama godina!

Izvinjavamo se mnogo se izvinjavamo,

S postovanjem,

Ja ne znam ništa o „naucnom opravdanju postojanja bosanskog jezika” ali toplap zna, on gotovo sve zna o nauci, naucnom ili iz nauke, ali on je na podforumu „Filosofija”, i ovde ti ne može pomoći.

Takođe postovanje i pozdrav

Pa ne znam Viko, ako hoću da sacuvam ovaj moj srpski jezik u ovoj mojoj srpskoj glavi npr. u Zagrebu, (iliti na stadionu u Maksimiru, npr., ako tako hoćeš...) onda ne smem da mislim tako kako ti danas mislis 'na glas' (naglas), barem ne u Zagrebu,.. jer biti jedan jezik znaci biti jedan jezik zauvek, (posvuda i stalno). Ne mogu npr. da mislim da Krleza piše na srpskom jeziku, ustvari mogu jer sam ga takvog upoznao, ali danas se sve to (ipak) promenilo.

Šta ti Viko mislis (da ne persiram), ako se uskoro ne pojavi neki istinski reformator, ziv, iz duha, šta će se ustvari desiti sa tim jezikom? Može li jezik da postoji, (i da nastane), i bez reformatora?

Andric je voleo Bosnu.BOSNA JE BILA mala YUGOSLAVIJA.
Andric je veliki pisac. Nisam veliki ljubimac njegovih romana ali je briljantan u kratkim novelama i pripovetkama. Odrasli smo uz njegova dela a nacionalizam i islamofobija nije nešto sto bi me asociralo na njega. Andric, Selimovic, Copic, Kulenovic su veliki umetnici i veliki talenti, najbolje sto je Bosna izbacila i veliki respekt imaju od mene.A BOGAMI I SIREH SVETA.

Velike se polemike vode oko kratke novele „Pismo iz 1920”.
To je kratka prica o Maks Levenfeldu, jevreju porijeklom iz Austrije cija je porodice živela i radila u Sarajevu. Maks je u Sarajevu odrastao zavrsio skolu i posle rata razocaran odlucio da zauvek napusti Bosnu, zemlju mrznje i straha. Ovo je kratka prica o coveku koji je pobegao od mrznje da bi na kraju poginuo u spanskom gradjanskom ratu gdje je radio kao doktor na ratistu. Tako je zavrsio zivot coveka koji je pobegao od mrznje.
Evo jedan pasus iz Maksovog pisma:

„U nekoj Mopasanovoj pripoveci ima jedan dionizijski opis proleća koji se završava rečima da bi u takve dane po svim uglovima trebalo izlepiti oglase: Građanine francuski, proleće je, čuvaj se ljubavi! Možda bi u Bosni trebalo opominjati čoveka da se na svakom koraku, u svakoj misli i svakom, i najuzvišenijem čuva mržnje, urođene, nesvesne, endemične mržnje. Jer u toj zaostaloj i ubogoj zemlji, u kojoj žive zbijeno četiri razne vere, trebalo bi četiri puta više ljubavi, međusobnog razumevanja i snošljivosti nego drugim zemljama. A u Bosni je naprotiv, nerazumevanje, koje povremeno prelazi u otvorenu mržnju, gotovo opšta karakteristika stanovnika. Između raznih vera jazovi su tako duboki da samo mržnja uspeva ponekad da ih pređe. Znam da mi se na to može odgovoriti, i sa dosta prava, da se u tom pogledu ipak primećuje izvestan napredak, da su ideje XIX veka i ovde učinile svoje, a da će sada posle oslobođenja i ujedinjenja sve ići mnogo bolje i brže. Bojim se da nije sasvim tako. (Ja sam, čini mi se, za ovo nekoliko meseci dobro video strašne međusobne odnose među ljudima raznih vera i raznih narodnosti u Sarajevu!) Štampaće se i govoriće se svuda i svakom prilikom: Brat je mio,koje vere bio, ili Ne pita se ko se kako krsti, neg čija mu krvca grije prsi. Tuđe poštuj, a svojim se diči, Integralno narodno jedinstvo ne poznaje verskih ni plemenskih razlika. Ali oduvek je u bosanskim građanskim krugovima bilo dosta lažne građanske učtivosti, mudrog varanja sebe i drugih zvučnim rečima i praznim ceremonijalom. To prikriva kako – tako mržnju, ali je ne uklanja i ne sprečava u rastenju. Bojim se da i pod pokrovom svih savremenih maksima mogu u tim krugovima da dremaju stari nagoni i kainski planovi, i da će živeti dok god ne budu potpuno izmenjene osnove materijalnog i duhovnog života u Bosni. A kad će doći to vreme, i ko će imati snage da to izvede? Jednom će doći, ja u to verujem, ali ovo što sam video u Bosni ne ukazuje na to da se tim putem već sada ide. Naprotiv.”

Ja ne vidim ništa sporno u ovome delu, pogotovo ne vidim nikakvu islamofobiju jer se u noveli otnosi i ne spominju. Ovde se govori o bosanskom coveku generalno o bosanskoj mrznji i strahu. Rane su još bile sveze, rat je tek zavrsio. Ovako je covek razmišljao 1920. Osnovi materijalnog i duhovnog zivota u Bosni nisu se promenili ni u 2012 a kad će i ko će te osnove promeniti ne znam. Veliki broj nas je 92-95 isto ovako sedio na klupi na zeljeznickoj stanici ili aerodromu i identicno razmišljao - ja jesam.

Pošto ovo „psiholoze, bioloze..” zaista nezgrapno zvuci, dozvoljeno je i „psihologu, biologu.. ”

каже се, „драга психолошкињо.”
што ружније, то боље.