Šetnja kroz prošlost

Posle toliko godina bez svog grada zaranjam u njega.
Siđem iz tramvaja nasumice malo iznad Đerma. Pogledam gde sam a u trenu mi zamirišu ‘mekike kod Mike'. Vruće slane i žilave do zla Boga iako tog kioska odavno više nema tu. Sećam se dole ispod pijace iz jednih vrata na ulici virio je pravi košarkaski obruč prkosno i kad je sneg i mraz sve sa dugačkom ‘de mode’ mrežicom. „KK Jedrenska”, se zvaše klub, kao i ulica! Još malo ispod stoji 'zgrada uspomena' od 3g. školske prakse mene kao neuspešnog radio- mehaničara. Neću tamo. Nevidljiva ruka vuče me uz opominjajuću zvonjavu tramvaja na jedno tajno mesto. Nekoliko stanica napred je ‘Cvetova pijaca’ pa dole ispod doma zdravlja moj ‘stari kraj’ i ulica LJ. Davidović gde sam rođen. Dok šetam uskim ulicama kao da se ponovo rađam i rastem svakim korakom. Bacim pogled na osnovnu školu M.M. Mrša koja to više nije a stojim dugo naslonjen na zgradu gde je bio moj dom, trošni paviljon br.56 Pogledom tražim bilo kakav dokaz verodostojnosti mog sećanja na dvorište . Tek ponešto pronalazim na krovovima i ogradama retkih okolnim neporušenih kuća. Zadovoljavam se viđenom perspektivom jer nemam izbora. Pokrećem se i nastavljam dalje a srce lupa li lupa. Neka ga, neka lupeta,nevalja kad stane mislim se. Pravim krug ka stadionima f.k ‘Sinđe’ i Obilića gde sam obitavao bezbroj puta pa nastavljam prema gradu sa druge Vračarske strane. Sve oko mene je minijaturno malo i sitno osim nezgrapnih novoizgrađenih građevina.
Mogu da siđem kod Neimara gde sam se smucao sa onom atletičarkom Zvezde i da prođem pored njene kuće da me želja mine ali neće mi se. Žurim do stadiona na obaveznu kafu u tenis klub Partizan pre no što odem do Miljakovca moje mladosti. Usput ću da se okupam na Banjici jer me tamo poznaju i tribine i spasilačke stolice i poneki zaposleni ili stari zavisnk saune.
Na 'Milji' zagledam lica čilagera ne bi li prepoznao nekog bivčeg drugara nekad dečaka, nekad zgodnu devojku prerušenu u tetkicu. Sa retkim se pozdravim, ispričam a sa meni dragim popijem pivo ili kafu. Neizostavno bacim pogled na jeda prozor iako znam da ‘ona’ ne živi tamo već dugo i da nije više mlada...
Ko zna zbog čega ipak pogledam.
Stisnem petlju pa odem do ‘mog solitera’ zazvonim na vrata bivšeg stana i prošetam sa sadašnjim gazdom ‘na leđima’ mojim bivšim sobama. Sa preostalim nekadašnjim komšijama se igram skrivalice ako me nisu prepoznali a ja njih jesam. Uživam u tome kao da sam na kvizu.
(Bože da li oni misle da sam ‘dileja’).
Nahranim dušu pa nazad kući na Karaburmu u ‘bazu’ na odmor i sumiranje utisaka. Sutra ću da šetam Adom rasterećen razmišljanjem o prolaznosti vremena i o uspomenama. Izguraću pešačku normu a u subotu po centru ‘Knezom’ i ‘Kališem ‘jer tamo uvek vidim nekog poznatog bez dogovora ili pak neko mene. Između ostalog ljudi zato tamo i šetaju da budu viđeni. Uveče ću da se utopim u šaroliku noć Skadarlijske kaldrme, pa šta bude.
Ko koga prevari.