Уставши од сна, Теби прибегавам Владару човекољубиви и милосрђем Твојим полазим на дела Твоја.

Изненадни долазак Монаха га је натерао да размишља о њему данима. Оно за церење објашњавао је сам себи да је за то крив џоинт. Какве чаролије, какви бакрачи, тога нема овде. Затвори очи на моменат и сети се оног дана када га је отац први пут одвео у град где је пробао први сладолед у животу. Тада је мислио да је то дело чаробњака. Као и црна краљица, легенда о једној жени за којом су лудели младићи у времену када су у ове крајеве стигли Турци и поробили све, сем ње. Због ње су сасечени сви јунаци овог краја, за један дан свима су одсечене главе. Толико су били заљубљени у њену лепоту да су остајали тако скамењени чим би је видели. Паша који их је побио, хтео је њу да обљуби али када је запалио двор у коме је живела није је нашао, нестала је, одлепршала. Сељани причају да и дан данас његов дух лута овим крајевима и тражи Црну Краљицу.

Ипак то је само легенда. Не верује Боро у њу, али онај пас што завија попут вука подсети га на тог турског Пашу. Подсети га и на причу његовог ђеда када су комуњаре кречом премазивали Иконе у оближњој цркви не би ли избрисали лик Божији и ликове Светаца. Они би сваког јутра кречили а ноћу би се иконе појављивале исте као што су и биле. Кречили су тако тачно тридесет дана док нису потрошили сав креч не само из оближњих места него и и сав креч који је могао да се нађе у Бања Луци. Да се прича о Иконама не би ширила измислили су причу да је креч потребан за керечење воћака и стабала као заштита од инсеката и гусеница. Ђед се његов на то знао заценити и само би рекао да би са толико креча окречили сва стабла у тадашњој Југославији, од Словеније до Македоније. А онда би само рекао Јебо Вас и креч и онај што је окречио све шуме, мислећи на Тита. Мало је фалило да га затворе, да баба није ишла да моли да га пусте из притвора . Она је мислила да су се комуњаре сажалиле на њу и на њену децу а није знала да се ђедов брат који је радио у Комитету заложио за њега само уз услов да ђед више никада не спомене ни креч ни Иконе. Ђед је одржао реч али је и даље ишао у цркву на запрепашћење многих и тамо би дуго гледао у Иконе и смејао се кришом да га поп не види. Комуњаре су му то опростиле и нису га више дирале али је прича о кречу остала да се помиње међ сељанима. Прича је такође стигла и до председника који је наредио да се забрани држање коза јер је био убеђен да су оне за све криве. Какве везе су имале козе са кречом ником није било јасно. Сва срећа па су козе преживеле а и сељани који нису послужали наређење него су их крили по шумама.

Боро се сети ђеда, сети се како је био безбрижан и вољен. Не зна се ко га је више волео баба или ђед. Са ђедом је ишао по селу док се удварао сваком женском створу на које би наишли.

А Медна, село удаљено тридесетак километара од Мркоњић Града. Сећа се како су сељани Петру Топић рођену Телгетија сматрали поремећеном јер је још као девојчица говорила да су у близини цркве Свете Богоридице где су комуњаре кречиле Иконе налазе мошти три монаха који су јој се јављали у сну и који су убијени. По њеној причи и по причи монаха који су јој све то испричали, дошли су из Херцеговине пре више од тристотине година из манастира Светог Петра и Павла. Убијени су по причи због манастирског злата које је стигло чак до Мађарске. Мученици Срафин,Вокум и Мазарије су три монаха који су од Петрине младости па наредних тридесет година посећивали Петру у сновима и молили да им се кости ископају и сахране како треба. Родитељи су је грдили а сељани мислили да је мала поремећена и да прича глупости аико су за ову причу знали и неки који памте како су им претци причали исту. А многи су мислили да је нецисте савести и да је то сам ђаво искушава. Обратила се и владици који је коначно одбрио ископавање, указала је и тачно место моштију, поред буковог дрвета где су их уз присуство сниматеља и ископали.
Када су мошти пронађене, Петра је казала с уздахом: „Хвала ти Господе и Богородице” . Није хтела да је камере сниме, само је рекла са недалеко од гроба налазе закопани и крст и звоно. Сећају се сељани да није дала пре двадесетак година да се гради шумски пут, чија је траса требало да прође преко гроба. Да би спречила градњу, морала је чак да легне испред грађевинских машина. Она тврди, кажу сељани да ће када се ископа крст и звоно, на месту гдје се налазио манастир гром да удари у буково дрво из којег ће да потече „жива” вода, лековита за очи.
Према ријечима свештеника Николе Пене, ископане мошти пренесене су у цркву Рођења пресвете Богородице у Медној.
- Ставили смо их у кивот, који је саграђен од јасеновог дрвета, у сриједу прошле седмице. Прва два, три дана нисмо примијетили необичне промјене - каже Пено. - У недјељу увече на стакленом дијелу примијетили смо влагу у облику суза. Влагу сам обрисао. Међутим, у понедјељак се поново појавила. Да ли ће се ова необична појава изнова јављати, видјећемо. Aли, очигледно је да се нешто необично дешава.
Од тада је прошло пар година, све се заборавило а сељани и даље иду да виде Сузе три Монаха.
Боро помисли да би могао једног дана и он да оде.
Опет зачу завијање оног пса, најежи се. Мора да му се некако приближи, од како је Медо угинуо није имао ниједног другог пса. Овај му се већ дуже време јавља понекад и у сновима. Помисли да и њега прекрсти именом Медо али се предомисли. Зваће га Вук, тако и завија, баш као прави вук али не тако отегнуто, завијање скоро увек прекине и псеће режање а понекад и лавеж тако да увек зна да ли је он или није. Једном га је чак и видео, шарпланинац није био сигуран, у момемнту га подсети на неку расу о којој је читао на Интернету, српски гонич, мада је више подсећао на вучјака, у сваком скучају јесте био мешанац. Смислио је да му оставља храну у близини Галерије не би ли га привукао да долази сваки дан а онда ће смањивати круг све докле га не припитоми. Сети се приче Монаха и помисли ако он није могао да га придобије како ће он. Ипак одлучи да не одустане док не постане његов. Нема му друге, не зна он Бору, помисли.