Iskreno nisam čitao niti pokušavao da čitam gore navedene pisce. Ali nisam čitao ni Hari Potera. I nikad nisam rekao da sam nešto pročitao što nisam. Čitao sam i čitam dosta sve što mi padne pod ruku. Ako mi neka knjiga nije zanimljiva posle pet-šest pročitanih stranica, prekidam čitanje. Toliko od mene.

Čitam po dva puta jer sam prvi put citala kada sam bila tinejdzer i nisam mogla da shvatim Hesea npr kako treba. Sada kada ga čitam po drugi put mnoge stvari su mi jasnije...ono šta je pisac hteo da kaže !

5 4 1 2 3
Tajka,ko je autor ove tvoje pesme.
---------------------------------------
U pitanju se krije odgovor.

Niko normalan nije procitao Hesea da ja znam. Ili laže da je shvatio o cemu se tu radi!Tip je u svoje vreme iskoristio frku oko indijske filozofije, ubacio malo mistifikacije (jedino sto mu valja u pisanju) i dobio do zla boga nikakvu literaturu - kobajagi dubokoumnu, a zapravo blef do blefa. Nešto kao Pavic kod nas.

Što se tiče ostalih navedenih belih individua - to je druga prica. Posebno matori razvratni genije iz Kolumbije. Ali i on je pomalo tamne puti.

Crnčugo, svaka čast. Potpuno si u pravu. Čitam samo knjige koje me od početka do kraja privežu na dno jer se oseti da se, onaj koji ih je pisao, pošteno oznojio i izvadio iz sebe srž, iscrpeo svu energiju. Dobro si ovo objasnio. Iščekujem odgovor na tvoje pitanje.

Hazarski rečnik sam počeo pa ostavio.
Bila gužva na bazenu((.

Od previse mišljenja (zna da) boli glava i covek se utopi u mišljenju, kad pomisli da nešto zna zaboravi da živi udavi se i potone, tako je nekako govorio Hermann Hesse, a on je svoju filosofiju pre svega živeo, trazeci put prevazilazio je protivrecnosti, za sebe kao i za druge, jer šta je knjizevnost drugo ako ne filosofija, istina, zivot... imaginacija tu ima samo (sporednu,) estetsku ulogu, jer šta je istina ako nije istina covekove prirode. Lepota tek dodje kasnije (ili pre svega),.. ali,.. da ne tupim...

M.Pavic je misticar, metafizicar, zaljubljenik u slavenki duh i kulturu, religiju, gradjanske klase, knjizavnik, a to je već nešto drugo.

Interesantno je na primer to, (nalazim,) da se Jakov Grobarov druzio sa Markesom i Borhesom u Parizu, i da je sa Markesom pio vino, da su zajedno crtali osmice (kruzili) u beskonacnost, po kafanskom stolu. Bas zanimljiv podatak (svako je valjda imao svoju osmicu).

Borhes, ne znam, on je nekako drugaciji...

Ma pusti ti to crni brate za Hessea, apendix Igre staklenih perli (zbeleske majstora); o vladaru koji se vratio iz pohoda i zatekao to što je zatekao, pa se posle nasao kod izvora kao u početku te price u meditativnom stanju, (znanje i iskustvo), pošto je pozeleo da svega toga sto je bilo nije ni bilo, kao sto i nije...

vidi se da nisi citao kraja knjigu do kraja, ili ona cuvena Paviceva recenica „da li već bio naucen ti si pre no sto bio jesi” ili tako nekako... ima tu bisera...

Što se samog M.Pavica tiče on je sam najbolje definisao (i to bas u toj knjizi Predeo slikan cajem) ono u cemu je on (sam) bio, kao udicu, (odavanje tajne,) ali i kao nauk od čega sve jedan početnik na putu duhovnosti treba da se cuva, sanjar, jer covek na kraju uvek bude prevaren (kad je o tome reč), a i na početku,.. i to učinio kad je bilo reci o mistici, oplodjivanju/oprasivanju duhovnog zivota na Zemlji,.. recenicom „sve ćemo mi to po****** juče.” (ili tako nekako...).

U stvari stvar je psihologije.

Ono sto je vecno u toj muci uvek pada na stranu dzelata, i vecna kletva (...umiracete ko psi npr.),.. a svako može da se nadje i u jednoj i u drugoj situaciji, (ko je bas takav,) bilo da je buntovnik ili neko se savija (zaslepljenal, slepa poslusnost), - (dakle krajnosti,)... i kao dzelat i kao žrtva, jer dve su to iste psihologije ili prirode, ali razlicite, u Kisovoj pripoveci dzelat je slepo savitljiv, dok kod Andrica slepo savitljiv jeste „miroljubiv” i mase belom zastavom na kraju, ali postaje žrtva i umire u kratkim, isprekidanim dahtajima (...kretanje duha u vremenu i prostoru, svet koji je nama nevidljiv... o kome veliki majstori između ostalog pišu). O tome je i Hermann Hesse pisao, ne mogu sad tačno da se setim citata ali ide otprilike ovako: „...i to će ga na kraju unistiti.”
Buntovni covek uvek može da bude dzelat, u svojoj naravi je tako, pod uslovom da nije ni malo savitljiv (ili obrnuto).
Čak nas i Jakov Grobarov (pokokoj mu dusi) tome uci, kako treba, a kako ne treba ciniti.

(ako uopste to ima, „gore” - „dole”,.. cajevi, oblaci, olovo...(iliti ljuta prepecenica)

...secanja...

(izvinjavam se na dosadjivanju)

secam se kako opisuje pticu koja je letela iz Zemuna prema starom delu grada, od zapada pa prema istoku, (ne mogu sad to da nađem, ali negde na Savi izmecu ta dva dela, kao da ima jedna velika pregrada od stakla, i sad ne zna se da li je ptica uspela da predje na tu drugu stranu ili ne, da proleti, ali jedno se zna, i to je sve što se vidi, da ima jedna mala rupica u staklu i samo krv kako se sliva niz to staklo.
meni je to nekako učinilo utisak, kao put prema slobodi koji nije lak, ali ne znam bas tačno šta je pisac time hteo da kaže. sigurno neku tesku ironiju, gorcinu, da izrazi, ali na neki njegov lak, upakovan način.

Slično pitanje me pitao neki dan jedan moj prijatelj koji je po vokaciji filozof- Zašto ti čitaš?

Kao da ja treba da dam isto tako jedan savrseno kratak odgovor. Priznajem da sam cutala jer nisam znala kako da pocnem A onda sam pocela od davanja primera, kako me zanimaju drugi ljudski zivoti, kako knjiga otvara percepcije razmišljanja, kako nekad želim da ubijem vreme sto i jeste jedan od najvecih razloga ali za mene najveci razlog jeste da proniknem u tajnu pisanja. Ja trenutno pišem roman i posto nisam zavrsila nikakve skole ucim se sama a kako? Pa citajuci. I mene kao zaljubljenika u slikarstvo najviše zanimaju knjige koje ja mogu da „vidim” u slikama kao film, tako da mi poruka i nije na prvom mestu.

Pa šta ako je Pavic umotao to sve u celofan i prodao, to jeste umetnost, kada se poklon umota u sareni papir deluje izazovno. Kako je Qubic lepo rekao neki pisci jednostavno zovu da se pridružiš njihovom sanjarenju. Ja sam Igru Staklenih perli procitala jedva pre dve godine, godinama sam pocinjala i ostavljala sto je za mene jako retko, jedina knjiga koju nisam mogla iz prve da procitam. A onda sam presla jedan deo i do kraja je islo kako treba, podsetila me je na Carobni Breg Tomasa Mana. Meditacija koju ja nisam nikada praktikovala ali koja nije bas bez smisla ako se upustis u to da je razumes.

Opet da s evratim na mog prijatelja filozofa koji je napisao knjigu o novom drustvenom poretku i oji je neshvacen jer je retko ko razume što ne znači da je glupost, On je rekao da on više ne cita ništa jer mu to citanje namece svoj pogled na svet i odvlaci ga sopstvenig rezonovanja stvari i zivota. To mi je totalno besmisleno. Postojali su i postojace uvek mislioci i sanjari a obadva mogu i te kako da menjaju svet :)

Ja sam na strani sanjara, bila i uvek biću !

A napiso je bio Sartr 800 strana ili 8000 strana nešto o Frojdu, za za onih nekoliko sati svoje (relativne) samoce, za jedan scenario za film, pa posle nije hteo da prizna kao nešto svoje, nije hteo da potpise scenario posto mu je reziser uskratio 99.9% od tog njegovog materijala, kaže da bi film trajao nekoliko godina i da to nije bilo profitabilno u to vreme, ali to je već neka druga prica. Možda bi neko i gledao.

Ne znam, to su pukotine slobode i svaki veliki stvaralac ima neku tu svoju pukotinu kroz koju kada prigviri sve može da vidi,.. pa kome se otvori, otvori. A to je bogatstvo neprocenjivo, ispuni srce i još te nečemu nauci, ili ti osvetli uvide. Sad oni ne postavljaju tu pitanje odgovornosti toliko puno, nemaju prava na to jer („to”) im se inače ne bi otvorilo, nego moraju sav svoj intelekt da utrose na stvaranje, dakle na istu tu slobodu koja je njima već dana (neka vrsta nužnosti), jer ta sloboda ne pripada njima, oni je već imaju, već pripada tom nekom drugom. Oni znaju da taj neko drugi postoji ali ne znaju ko, gde i kada... (osim možda u religiji). Sloboda je sluzba, isto tako, vreme i prostor u kome se sve granice izmecu zivota i smrti, ljubavi ili slobode, ukidaju.

Htedoh da kažem oni vole da služe i cine to s' ljubavlju, ali ta ljubav je smrtna, i od nje se slobodno umire. (Veliki rad, doduse)

Cudi me kako crncuga nije spomenuo Bukovskog ?

(O) sad i sreća, cekaj sad pricamo o slobodi...

Ni ja ne verujem u neku zapustenu ili raspustenu slobodu,(a to tek pogotovo nije sreća)... to bi se onda zvalo „apsolutna sloboda” koja bi uvek bila propracena uzasom, nesvesnim ponasanjem prirode, raspustena i neobradjena bez „pluga” i „motike” kako se kaže,.. ja npr. mogu da volim takvu slobodu kao zivot bez mere i granice, sa svim njegovim proizvoljnostima, ali to onda nije (ta) sloboda (nego neko ropstvo istoj toj proizvoljnosti),.. sloboda u svom pojmu ima nužnost kao volju koja potice iz nje same, nužnost koja je shvacena, a to je ljubav, - ili volja prema stvaranju, odnosno sluzbi; ili duznost; smrt ravnodusnosti. (jedan pisac je jednom napisao „moja ljubav je okrenuta k' smrti, kao prozori kuce prema basti”, dakle prema nečemu uredjenom, obradjenom, sa zalivenom travom, cvecem, iz zatvorenog pa (na)prema otvorenom, ali ne potpuno (otvorenom) kao sto je to pustinja, prerija ili stepa,.. nego delimicno, i odredjenom, bas kao sto je to basta).
Volja koja potice iz nediscipline i nekultivisanosti (o tom govori Igra Staklenih Perli),.. ili mrznje, neminovno je osuđena na propast i vodi rusenju, unistenju ili uopste prestanku postojanja, a prestanak postojanja nije sloboda jer se sa tim prestankom zavrsava i ona sama,..(ista ta sloboda)... kod Markesa npr. uprkos imaginaciji nema ni malo proizvoljnosti već je sve najstroze određeno, determinisano, sve ima svoj moral i ništa nije prepusteno slučaju, (uprkos svoj slobodi,) a to je ljubav prema determinaciji uopste, stvaranju, ili pak svim stvarima odluke. (ne kao u vojsci posle komande „na mestu volj'no!”, pa' sad svi na raspust... nego, nema odmora dok traje obnova!..)

Braca Bajic, Vojnicka pesma...

(Nadam se da sam nekog ubedio.)