Dragi brate,



rešio sam, posle onog telefonskog razgovora da ti napišem pismo ovako mreko emaila. Razgovor se zaboravi, a pismo možeš pročitati opet i opet i razmisliti o njemu.



Rekao si da se vraćaš da živiš ovde. I ja bih bio najsrećniji da se vratiš iz Austrije posle tolikih godina, da zajedno poživimo ove poslednje dane. Žališ se na samoću, žališ se da te deca baš i ne gledaju, žališ se na to kakao malo ljudi znaš i kako si sam. I ja sam sam, moja su deca u Beogradu, takođe me ne gledaju, ne dolaze osim kad im treba i baš bi mi dobro došlo, kada bi se ti preselio ovamo, sve bismo delili, od tvoje i moje penzije bi se živelo dobro i ništa nam ne bi falilo. U stvari, ti ne bi ni morao ništa da tošiš, koliko ima za mene, ima i za tebe. Mogao bi celu penziju da šalješ unucima i deci. Eto, toliko me to bilo obradovalo, da sam ceo dan mislio i zamišljao kako zajedno beremo voće i pečemo rakiju.Mislio sam kako je lepo kad imaš nekog svog pored sebe. Legao sam juče u krvet sa tim srečinm mislima.



Ali jutros, kada sam se probudio, osetio sam neko uznemirenje. Dugo me mučilo., mučilo, dok nisam shvatio: Ti u stvari ne znaš ništa, ne znaš kako se ovde živi. Sada je mnogo, mnogo gore nego pre, a biće još gore. Svako ovde mrzi svakog, svako je srečan ako se onom drugom nešto zlo desi. Ne smao krava da crkne, nego i deca da se razbole ili rak da dobiješ. Tad su istinski srečni.



To ti ja kažem, ja koji živim ovde. Evo, kod nas u bolnici, došlji ljudi da operišu vene, i nisu se vratili kuči, umirli od sepse, jer su bolnice prljave, kao pre sto godina, kao u Africi. Umre jedan, umre drugi, nema veze i nikog to ne zanima. Srpskog doktora ne interesuje ako mu pacijent umre, ako mu je uzeo pare. A i smrt pravi i njih važnijim, i celu stvar strašnijim, pa će ljudi sledeči put lakše da odreše kesu.

Učeni ljudi kod nas lažu i kradu, oni nemaju čast ili poštenje ili barem vaspitanje, ili u krajnjem slučaju, strah od vlasti. Svako je prepušten samome sebi i mi jedni sa drugima ništa zejdničko više nemamo. Kažeš kako vas Švabe ne vole. To ti verujem, zavoleti nas neće, ali, kad te tamo prime u bolnicu, uradiće sa tobom, isto kao i sa svojim. Da li zbog radne discipline, da li zbog vaspitanja, to tebi i nije važno. Ako je bolnica čista za njih, biće i za tebe čista.

Ovde, uzmeš advokata, ispostavi se da ga je suprotna strana u sporu potplatila. Profesor u školi naučiće dete pogrešno ili ga neće naučiti, ne bi li se ovajdio od privatnih časova. Komšija ti zagradi pristip njivi, pušta glasno muziku kad spavaš...

Mi živimo kao u snu, u noćnoj mori. Neka tvoj sin i unuk, a anaročito unuk promene imena i prezimena, neka postanu Austrijanci. Time što bi se odrodili od nas, mnogo bi postigli.

Ne tuguj brate, domovina, detinjstvo, sve je to iluzija. Domovine više nema, detinjstvo je uvek lepo. Iz mladosti pamte se samo lepe stvari. Ovaj narod je uvek bio proklet, bestidan i zao. Evo suze mi idu. Ne vraćaj se brate.



tvoj

Ranko