Školski čas nekad
tajka
(trener)
29. март 2013. у 12.01
Neko ko je bio najbliži vratima uzviknuo je ime nastavnika ili prosto:
-Ide!
Da bi se svi kako tako na brzinu razdvojili od gurkanja, otrčali do svog mesta, uredili i pripremili sveske za čas. Kada se nastanica pojavi na vratima mi poskačemo na noge lagane sa klupa jer nas učenik najbliži vratima diskretno obavesti . Tako su nas ustrojili već od samog početka školovanja. Ona rukom pokazuje da sednemo neproveravajući ko je ustao, dok jednim okom proverava urednost table. Skoro uvek se nastavnice pojavljuju jer nastavnici su obično zaduženi za fitičko vaspitanje i tehničko obrazovanje (osim retkih istoričara) kod kojih mi idemo na teren ili u specijalizovanu učionicu ‘radionicu.’ Informativna komisija razreda sastavljena od nekoliko devojčica sa ‘seka Persom’ na čelu obično se blagovremeno raspita šta se radilo na prethodnom nastavničinom času pa smo manje više pripremljeni za njega. Nekad ta služba zataji ako su hodnici puni strogog nastavnog osoblja a pauza između časova kratka. Zato mi pažljivo ‘čitamo.’ Ma ne čitamo iz naših knjiga negó tumačimo sa njenog ozbiljnog lica kakve li je volje danas dok hoda ubrzanim korakom prema katedri. Da li će se nasmešiti ili namrštiti i u kom smeru će poći narednih 45 minuta. Dok upisuje odsutne čija imena dostavlja ‘seka Persina’ služba iz pve ruke i prve klupe, nastavnica ‘snima’ po odeljenju pa proziva dvoje zaboravnih đaka da odbace žvakaće gume u korpu za otpatke. Odjek ispuštene žvake o dno korpe naslonjene na dva zida u ćošku propraćen je žamorom i odobravanja dece iz klupa pa jasno pokazuje koliko je teška bila ‘žvakaća!’ Komešanje u razredu prekida trupkanje nastavnicine šire a niže štikle (samo je ‘Ćućuska’ imala tanku i visoku) i prodorno ućutkivanje kroz zube:
-Ššššššššššššššššššššššššššš!
Uz strelovit pogled ‘ptice grabljivice’ ka najsumnjivijim delovima učionice. Prestaje disanje!
Dnevnik se otvara i kao da namerno svaki put pada svojm debljom stranom o katedru svom svojom težinom proizvodeći jeziv prasak tek da nas preseče i žigne negde preko stomaka. Sve ocene u njemu od ‘klimavih dvojki,’ ‘mršavih trojki’ i ‘jakih četvorki’ zaigraju i rasklimataju se, samo petice i jedinice čvrsto stoje zapečaćene u svojim rublikama. Odlične ocene se neće proveravati jer ‘tutor’ ne sumnja u sebe a bogami ni jedinice. Nikome nije do natezanja sa neznalicama i izvlačenja reči iz usta ‘kao kleštima’ kako voli da parafrazira celokupno nastavno osoblje. Popularni ‘kečevi’ zabodene svojim šiljatim krajem u papir čekaju milost ‘apelacionog suda’ u vidu nastavničkog veća škole. Prozvani učenik nesigurno ustaje mada bi radije pao u nesvest pa da ga odnesu na sigurnije mesto a svi ostali odahnu sa ironičnim smeškom na uglovima usana. Na postavljeno pitanje upitani se po pravilu zagleda u tavanicu kao da sa nje mora da isčita ili kao da treba samo da se seti nečega što u stvari zna. Zapravo on glumi i trudi se da dobije u vremenu jer odgovor već putuje od usta do usta i sve je bliži prestrašenom učeniku koji žudno čeka pomoć. Neće odmah da pogleda u najbližeg druga, dobrog ‘šaptača’ koji bi mu eventualno šapnuo i skrene pažnju ispitivača na sebe. Za to vreme upitani ponavlja pitanje u svim varijantama i čeka….
Samo dve tri negovane devojčice imaju male tanke ručne satove i strpljivo nam odgovaraju pokazujući prstima koliko je još minuta ostalo do zvona, saosećajno kolutajući očima prema nama. Mi se hvatamo za glavu sakrivajući se od nastavnice iza učenika koji sedi ispred nas tako da ona dok je za katedrom može da vidi samo prvog i eventualno pola drugog đaka. Znono se napokon javlja kao najlepša muzika za naše uši iako sastavljeno samo od jednog tona i jedne note a svi strahovi nestaju u momentu. Ovaj put smo ‘preživeli’!
KaJ_Kolja
29. март 2013. у 23.14
hehee, obzirom da smo skoro pa „godisnjaci”, nasao sam se u tvom razredu.. pita me ON iz fizike a ja zino na plafon; kod njega nisi imao sansu ni da sapces.
Najlepse je u svemu, da mi nismo bili andjelici kao što se prodajemo deci i unucima. ha-haaaaaaa, mi smo iskakali kroz prozor i pichili u kino/bioskop, to kod nastavnica, a kod ovih zaebnaih nismo ni dolazili na cas.:)
tajka
(trener)
29. март 2013. у 23.41
Inače šaputanje i prepisivanje je bila svakodnevna navika sa kojom se računalo. Čak ako samo jedan đak zna odgovor na postavljeno pitanje, poruka putuje od uha do uha da bi stigla onome kome treba. Svako je imao svoj stil. Neko je pisao formule po ruci, neko spremao ‘puškice’(ceduljice) a ja sam držao svesku ispod nogu. Prepisujemo mi tako ‘sve u šesnaest’ skoro celo odelenje za vreme kontrolne vežbe a nastavnik Stepa puši čitajući nezainteresovano novine. Svima lepo. Samo nismo videli da je probušio malu rupicu cigaretom na srednjoj straini ‘Politike’ pa sve pomno prati. Posle proglasi vežbu ne važeću u nadi da smo nešto zapamtili dok smo prepisivali pa krene da ispituje.
-E, pa veći sam mangup ja od vas a jelte, ko je ovaj Sičić?
Smegulji se‘profa’ nadmoćno Stepa vraćajući mi nejasno potpisanu kontrolnu vezbu.
-Jel’ to ‘M’ili ‘Č’? Više mi liči na Č kako si ga to napisao!
M, nastavniče, M kao na primer Lo pa ta !
Polako spelujem ja a ceo razred već puca od smeha zajedno sa Stepom što sam baš i hteo.
-Ajde da pobegnemo sa časa,
predlozi mi Šele vragolasto.
„Zašto?”
Pitam njega a u stvari i sebe.
„ I ovako imam jedinicu iz Fizike od čega da bežim, šta mogu da izgubim?
Pre no što sam seo u klupu moj drug Jovan me pita sasvim drugačije pitanje?
-Oćeš da se javiš da odgovaraš?
I zbuni me?
”Zašto?„
Isto odgovaram i njemu pa hvatam sebe koliko sam glup. Zadnji čas je poslednja šansa da promenim nešto. Manje od jedinice nepostoji. Nastavnik Stepa proziva upisujući odsutne a ja prelistavam svesku i pregledavam definicije *kondeztora, otpornika, jednosmerne i naizmenične struje. Kapiram da sve uglavnom znam jer sam kod kuće malo čitao iz radoznalosti pa dižem ruku u vis da odgovaram za ocenu, mada više iz zezanja da bi napravio dobar fazon i zasmejavao odelenje. Stepa otvori dnevnik stavljajući prst kod mog imena, namršti se pa ustade i došeta bliže mojoj klupi gledajući me radoznalo u oči.
-Vidi Simiću, morao bi da žnaš za peticu jer si cele godine ‘vukao keca’ ako hoćes da ti popravim ocenu. Cenim što nisi u školskom dvorištu,
pa pogled baci na trenutak kroz prozor na Šešum Predraga koji sam besciljno luta po rukometnom terenu tražeći sebi slične ‘pobegulje.’ Bilo je zabavno baš kao na kvizu. Sva pitanja i potpitanja sam znao besprekorno a ceo razred glasno navijao za mene dok se nastavnik Stepa samo misteriozno smeškao očigledno smišljajući nešto za kraj.
”Sad ću ti postaviti odlučujuće pitanje, pa ako znaš popraviću ti ocenu.„
Svečano objavi prosedi malo pogureni četrdesetogodišnjak iz Valjeva koji je sve vreme stajao blizu mene kako bi bio siguran da je znanje samo moje i da mi niko ne ‘šapće.’
”K ko ja ja je rrazli li ka ka između na na izme me meenične struje i jed jed nosmerne?
Iznenadi me sa načinom na koji me je imitirao više nego pitanjem koje sam znao. Skoro svi u razredu su se smejali na glas a nastavnik je zadovoljno gladio svoje brčiće.Napravio je neobičnu šalu koja je očigledo uspela kod većine učenika. Lepo sam video da se samo Jovica nije smejao kad sam letimično bacio pogled po ustalasalom odelenju.
- ne…ne…ne…z..zz zzz…naaa m maaajke mi!
Sad sam ja njemu šeretski odgovorio sve sa osmehom, stavljajući mu do znanja da mi je više stalo do ‘dobrog kontriranja njemu’ nego do pozitivne ocene. Opet su se skoro svi smejali (čak i Jovica) ali sad ne i nastavnik Stepa koji se uozbiljio. Sličnu neslanu šalu napravio je na Zoricin račun kad je rekao da je ‘teška ko zemlja’ a ova se jadna rasplakala misleći da ima neko kilo više. A nije uopšte imala ništa suvišno. Znam valjda ja. Bilo mu je krivo što je to kazao ali kasno je bilo za neke popravke i izvinjenja jer prosute suze nikad ne teku u kontra smeru. Zaigrala mu je jabučica na neobrijanom vratu pa ode da sedne za katedru kako bi zaključio ocenu. Svi smo se nagnuli nad dnevnikom prateći
--------------------------------------------------------------------*kondenzatori, otpornici - elementi koji zadržavaju ili propuštaj struju
veštu Stepinu ruku dok se upisivala jedna po jedna sve veća brojka dvojka. Na kraju je napokon zaokružio najveću spasonosnu DVOJKU! -Uraaaaaaaaaaa!
Keva Goce Brčarević, inače ‘tetkica’ u školi virila je kroz napravljenu rupicu na vratima uživajući u mom znanju kako mi je rekla posle na odmoru. Šele se vratio posle časa sa kog nije ni trebalo da beži jer mu je nastavnik u prolazu tako dobacio i pokazao na mene:
-Vidiš, da si ostao na času možda bi i ti popravio ocenu?
Ipak pokušava da ode do zbornice pobednički naš dobri nastavnik fizike i da niveliše odnos sa mnom. Ta predrasuda prema slabijim đacima dodatno je otežavala‘*come back’ u grupu solidnijih učenika. Proganjala me je misao da bi za istu količinu pozitivnih odgovora ‘odlikaš’ dobio peticu bez problema. Pa zašto meni nije data zaslužena ocena a zaključena objektivna dvojka?
