Razumem Anakondu i njenu sumnju u sve i svasta. Pojave se ljudi koji pišu o ženama kao da su celog zivota bili lutalice i samo isli od grada do grada, od kontinenta do kontinenta i slamali zenska srca usput sakupljajuci sva zivotna iskustva o kojima posle pišu. A onda posle toliko godina objave da su srećno ozenjeni, da imaju decu isto tako uspesnu kao i oni sami. I onda stanem i otvorenih ustiju blenem u njihove ispovesti i prosto ne mogu da verujem. Moj idol, moj uzor, ozenjen, srećno, godinama. Osetim se prevarenim. Sad znam šta je Zmija mislila kad mi je rekla da ne zna šta bi sa nama iskrenima i lazovima. A ja sam opet ispao budala. Još jednom sam sebi dokazao da sam poslednji iskreni i valjda neiskvareni zanesenjak koji još hoda ovom mrtvom planetom. Ja budala, verovah u njihove price, pesme, u njihovu poeziju, a sad vidim sve je bila gluma, laz, komedija, drama... Izvinite drugovi nisam znao da ovako stoje stvari. Nema veze, još jedna bol u nizu. Nema vise autenticnih izjava, sve je izmišljeno kao roman.