U stvari on pa on.
Zovu ga ‘Grof.’
Teatralno je pozvao svoju konobaricu vadeći bespotrebno podebeli štos novčanica.
Od čitavog malog bogatstva u ruci izdvojio je jednu najmanje vrednu novčanicu i mahnuo rukom devojci.
-Zadrži kusur!
Tako plaća uvek dok kraičkom oka prati reakciju prisutnih.
Nije ga mrzelo da se sa mukom uspenje na sprat sa tek operisanim kolenom ne bi li mi pokazao kancelariju iznad njegovog kafića u kojoj su po svim zidovima okačene fotografije. Bogato uramljene i bez stila poređane slike su pojačane i ulepšane slavnim likovima sa kojima je pozirao moj domaćin širom sveta.
-Znaš ko je ovo?
Podsemešljivo proverava očigledno.
Pa svi iz sveta fudbala znaju ko je Pele, Maradona, Platini…
Cela bogata karijera okačena po zidovima koja i dalje traje.
Pažnju mi privlače ‘gromade’, sportisti pored njega ali je on odvlači neprestalnim dobacivanjem :
-Tamo sam bio specijalni gost…Ovde su mi uručili plaketu…Tu sam izabran za’Bord.‘
Platili su mi,
Pa se zagleda u tavanicu da ‘pročita’ sumu koja će da me ‘baci.’
Trpim ga jer sam gost, jer on priča kao i svaki dan ‘zadebljanog jezika’, jer sam sa svojih 55 godina i dalje mlađi…
-Ovde karam!
Pokazuje na crni kožni trosed i smeje se šeretski a možda i švalerski.
Smejem se i ja kako znam i umem jer to se to upravo očekuje od mene a u sebi se mislim:
-Koje su to jadnice morale da legnu sa matorom rugobom?
E sad na kraju obilaska ‘galerije’ on čeka da kažem nešto posle (ne)viđene izložbe.
„Koliko se znoja prolilo za ovo”,
Izgovaram sa lažnim divljenjem i pretvaram se sa namrštenom i kobojagi zamišljenom facom a u stvari mislim na put protkan vrhunskim poltronisanjem, korupcijom, lažima i kriminalnim podmetanjima.
-Eeeeeeeeeeee, to je vidiš prava reč.
-Bravo!
Glumi kao da je na pozorišnim daskama, odgovara zvanično meni što se u krajnjem saldu ipak računa njemu.Kaže oduševljen mojim ‘iskrenim šlihtarskim’ zaključkom.
Silazim niz stepenice i gledam kako da nestanem.