Brojanje

„Hajde da se igramo žmurke”, rekao je Goran.

„Sad odmah? Nisam odavno igrao...”

„Da, odmah, nemamo mnogo vremena”

To me baš iznenadilo, takav zahtev, jer Goran je sada jedan debeljko, od kojih stodvadeset kila, dakle gori i od mene, bavi se uspešno trgovinom, voli skupa kola i skupe žene i nije baš pokretljiv na nogama. Došlo mi je nešto da kažem, ali sam prećutao.

„Dobro, žmurke, ti žmuriš”

Goran se okrenuo da žmuri uz zid tvrdjave koja se kao poručena stvorila baš tu. Nisam se začudio, koliko bih se bio začudio da nismo igrali žmurke. Odozgo, sa tvrdjave, na čas uhvatih odblesak zalazežeg sunca u vodi, a zatim ono potonu u oblake.

„Petnaest, dvadeset…”, brojao je Goran. Počeh da trčim, da bežim. Prolaznici, mačke, psi, tobgani i deca, sve je to veoma brzo prolazilo pored mene. „Sve ovo...” pomislih, „sve je ovo kao da mi je odnekud poznato, kao da je već bilo tu”

„Trideset, tridesetpet…”
More lica teklo je oko mene. Dok mi se jedno od njih ne učeni nekako čudnim, drugačijim….

„Ti si to Laslo?”, upita me.

„Ja sam”

„Pa šta radiš? Zašto trčiš, tako bezglavo”

Bio je to Kiki. Stari Kiki, od kad ga samo nisam video. U školi smo bili najbolji drugovi. Mrzeli smo srednju školu, to zadovoljno društvo štrebera.

„Igram se žmurke”, rekoh, tu sa jednim drugom.

Kiki je gkedao nekako tužno, prema dole, prema statičnim rekama što svu tu količinu vode beslovesno stalno ulivaju jednu u drugu.

Odnekud iz daljine, čujem kako Goran broji:
„pedeset, pedesetpet…”

„Lepo”, kaže sa setom Kiki.

„Šezdeset, šesdesetpet...”
Hvatala me nervoza. „Ma ne igramo mi stalno”, rekoh da utešim Kikija. „Skoro nikad nemamo vremena.”

Kiki me gledao ćuteći.

„A ti, ti šta radiš, kako si?”, pitam ga da prekinem tišinu. „Zar nisi poginuo?”

„Ma, mrtav sam, još od bombardovanja. Ali eto dolazim ovamo. Ponekad sretnem i nekog poznatog, kao danas”

„Reci, daj mi broj, ako možemo da nađemovremena, da se čujemo...ako ti treba nešto”

„Ne razumeš, nije to kao pre. Ne mogu. I ne osećam više nekakve potrebe za bilo čim. Samo ponekad. čini mi se, da mi treba jedna cigara, pljuga”

Pokušao je da se nasmeje, ali mu nije išlo.

„Osamdesetpet, devedeset, devedesetpet...”, čuo samo Gorana kako broji.

„Vidiš”, rekoh, „broje... moram da nastavim da bežim.”

Kiki rezignirano odmahnu rukom. Verovatno je smatrao da jeneumesno to što mu posle toliko godina posvećujem tako malo vremena.

„Nemam vremena”, viknuh mu zato u odlasku.

„Sto. Polazim” čulo se.

I opet sam bezglavo trčao. Noć beše već pala, brzo i strašno, kako to kod nas već biva. Uhvatio me paničan strah da će me Goran pronači i zapljunuti, pa ču ja morati da brojim.Potrčah, kao bez duše, niz bele, kamene stepenice, balansirajuči rukama da ne padnem. A stepenicama nikad kraja. Prostor i mogućnosti oko mene sužavahu se u mali magloviti krug na beskrajnom stepeništu, koji sam još mogao da vidim i u kome sam još mogao da trčim, nalik mišu na pokretnoj traci.

I to je bilo sve. Shvatih da ne mogu da umaknem i da nemam, da nemam gde da se sakrijem.

MC