Balkanski Bukowski.
Ne znam kako drugo vise opisati tvoje redove...bar prica sa ovakvom tematikom, a one druge su...yebi ga, one druge.

Živio buraz.

Ја не ѕнам што се Ви буните за скрипту, ова моја јебена српска није тако строга, можеш лајати до миле воље, лепо кажу- Пишите ћирилицом а Ви нећете, па кад најебете онда Вам други криви
Е јебаји га

ПОРТРЕТ БРОЈ ДВА

Портрети су незахвалан посао, каже Лоле. Може лепо да се заради али не остављаш свој печат, свој траг. Сликаш неке људе ( он је сликао само жене) , незанимњиве а треба да буду занимљиви, лепши него што јесу, млађи него што јесу. Чудни су људи а не схватају да је довољно насликати само очи и портрет је готов. Ко то не уме не уме ништа, џаба све то малање по платну, украшавање, подмлађивање, улизивање. Пребирам по овим мојим па нађох један. Лоле да је жив, био би задовољан али знам ипак би рекао- Оловка..оловка прво, колико пута да ти кажем.

Трпезаријски сто је и даље био моје склониште све док је заиста постало непримерено да се завлачим испод њега. Мајка би увек љутито рекла'-

-Не завлачи се испод тог стола навућићеш неку болешчину.

Како је она то знала мени ни тада а ни сада није јасно, али као по неком неписаном правилу увек би се обистинила та њена претња. У једном моменту сам заиста себи рекла да се нећу више тамо крити, па одлучих да почнем да се пењем.
Где?
Па на таван. Мердевине су биле заиста велике, а ја мала. Но није то мене плашило, ћале ми је лепо објаснио како се девојчице не смеју пентрати по некаквим прљавим таванима, и на оно моје увек зашто он је дао бесмислен одговор, да тамо живе велики мишеви са зубима и још лете. Нисам ја њему поверовала али бих се увек најежила када видим оне мердевине.
Једне вечери, брат је рекао како се човек спустио на Месец. нисам баш била толико мала да не знам да би се спустио мораш прво да се попнеш и ја га упитам а како се он попео? Реко ми је глупачо једна попео се у ракету па онда отпутовао у Свемир и опалио ми чвогер. Толико сам се разљутила да сам одлучила да се попнем на таван. Кад је могао онај астронаут ( Биба ми је после објаснила ту реч и рекла да су то најхрабрији мушкарци а када сам је упитала има ли жена астронаута само је кратко одговорила- нема) да се попне у ону ракету могу и ја на тај таван. Знала сам да тамо брат скрива нешто јер сам га виђала како се пење. Пео се и ћале, само мајка није.
Успела сам некако да се попењем. Пар голубова је залепршало и ја сам у моменту видела оне мишеве о којима је ћале причао, Зажмурила сам и чекала да ме уједу. Чекала сам тако пар минута и отворила очи. Ништа. издахнух. Као да сам била на Месецу. Старе ствари, бицикл без точкова, неки алати, пар столица, неке лампе, лимене конзерве пуне неке гвожђурије и велики дрвени зелени сандук. Отворих га и угледах благо...стрипови. Почех да пребирам по њима кад угледах нешто што није био стрип, већ стриптиз ( Биба она девојчица са сисама ми је објаснила да је то голотиња и да то купују само мушкарци а када сам је питала јел има и мушкараца који су голотиња рекла ми је само кратко- нема).

А зато се мој брат кришом пео на таван. Онда сам укапирала зашто се једино моја мајка не пење, не зато што је била смотана јер није знала ни бицикл да вози него зато што нема мушке голотиње како каже Биба. Таман почех да листам, успела сам да прочитам наслов- СТАРТ. И док сам ја листала изађе мајка на двориште и поче да ме дозива

-Убићу Бога у њој

При помени Бога ја бацих оне голотиње назад у сандук и шћућурих се. Знала сам да ме неће тражити горе. Један од голубова опет се узбуни, поче да млатара крилима, ја му показах прстом на устима да ућути. изгледа да ме није баш најбоље разумео. Чекала сам док није престала да ме зове, па се полако почех спуштати низ мердевине, кад сам закачила трећу пречку од доле склизну ми ципела и ја падох.
Право на леђа. а оне мердевине право преко мене.

Отац истрча из куће јер је мислио да се неки лопови шуњају. Угледа ме и подигне на руке. Видела сам да се јако уплашио и ја му рекох да нема оних летећих мишева горе . Он се насмеја и рече

-Па зар се девојчице пентрају по прљавим таванима?

Није ме викао нити ме је ошамарио а ја сам заплакала. Тада сам први пут схватила како то одрасли плачу а не туку се. Нисам му ништа споменула за оне голотиње али сам рекла брату. И још сам рекла да ћу рећи мајци и оцу. Тада је рекао-

- Ако им кажеш за таван ја ћу им рећи за оне слике испод стола. Помислила сам, па шта и ако виде, то није голотиња.

Ипак направили смо пакт.

Отац није рекао мајци ништа али сам се ја склањала пар наредних дана и испод стола насликала аустронаута који је личио на оног дечака из претходне приче, Бибу са њеним сисама ( овог пута била је полугола ) , голубове како лете изнад дрвеног сандука, бицикл без точкова. Мене ту није било, уплашила сам се оног Бога којег и дање нисам знала да нацртам јер нисам знала како изгледа ( Биба ми није могла помоћи јер је рекла да Бог не постоји а брат је рекао да се он не види него може само да се осети али ни он није сиуран ). Свемир ми је постао мало јаснији јер сам схватила да нисмо сами него ето постоји и тај некакав Месец који је исто био округао као и Земља и да се на њега спуштају само најхрабрији.

Једино нисам била сигурна да ли је и ћале знао за ону голотињу али нисам хтела да га питам јер би ме изгрдио и рекао

Па зар девојчице то питају ?

И чекала сам да ухвати брата једног дана и да му уши ишчупа. И заиста то се једног дана и десило. Ја сам гледала кришом кроз прозор од кухиње. Брат је силазио полако и био сав црвен у лицу, помислила сам да је добио шамар. Али отац када се спустио за њим, није га викао. Само се смешкао и помиловао га по глави. Било ми је баш криво, и тада нисам схватила зашто га није викао ( али сам касније схватила зашто није ). Нешто му је тихо говорио и мада сам се нагињала што више сам могла кроз прозор нисам чула о чему су причали, само сам видела да брат више није био црвен у лицу

И брат је ушао у кућу весео и рекао ми

-Пакт више не важи.

Знала сам каква ме судбина чека јер се тада причало о хладном рату. Нисам знала зашто хладан и питала оца. Оне је само рекао

-Ма једу говна и једни други а ми увек настрадамо.

Било ми је јасно шта је хтео да каже, само сам хтела да питам да ли и ми једемо говна али ме било срамота јер би ми опет рекао..

-Добре девојчице не причају тако.

И зато сам мудро ћутала иако сам знала да ћу морати брату да дајем свој џепарац месец дана јер на моје – Рећи ћу те мами добила сам одговор- Па реци, ћале јој је све испричао. И помислих како је овај свет неправедан јер ето он није добио шамар ни од маме а ја бих засигурно само да је сазнала да се и ја пењем тамо горе.

Можда би заиста и убила оног Бога у мени.

Ко то зна.

Можете замислити какав је хаос настао испод мог стола када су сви они појавили поред већ нацртаних деда Мразова и Исуса. Једино онај Голи Оток никако нисам смела да прикажем јер су се моји изгледа њега највише бојали. Нацртала сам себе како ипак млатим оног Захорднија и тада сам схватила да се некад може насликати и оно што није стварно и то ме је учинило тог момента веома срећном. Нацртала сам Бибу са сисама како се љуби са момком и бебу између њих исту онако кмезаву као што су је мени трпали у руке.

Нашли су се ту и Индијанци и каубоји и моја баба Госпава и деда Лазар како држе велико црвено срце.

И када сам све то насликала схватила сам да се простор испод трпезаријског стола све више смањује и да ћу ускоро морати да покажем своје Сумње публици и да је то Судбина свих уметника да једног дана изађу испод свог стола у Свет.

Обећала сам Биби да је нећу рећи мами да се љубила на ћошку ако ми каже како се то ради. Она је рекла да ту нема шта да се учи, све дође спонтано али да морам да нађем старијег момка ако желим да то што брже и боље научим. Ја сам једва чекала да и ја научим да се љубим и нисам смела да јој кажем да ја то редовно вежбам са огледалом.

Све док ме мајка није ухватила испод стола. Тада је угледала моју Уметност и није уопште била одушевљена. Заврнула ми је такву шамарчину да ми је звонило у глави. Те ноћи она и отац су дуго разговарали, мени се чинило као да се свађају. Ја сам оног Бога молила да буде мало бољи према мени и да не дозволи мајци да обрише оне моје слике испод стола.

И као да ме је чуо. Мајка се правила да ништа није видела испод стола, отац ме је сутрадан помиловао ме по глави и рекао

- Ако је суђено бићеш оно за шта те је Бог створио

Ја сам знала да је то моја Судбина и престала сам да се бојим Бога а и опростила сам му за све оне болове мог наглог одрастања. И знала сам да Јоја нема појма и да нису сви сликари барабе и пропалице.

И да ћу ускоро научити да се љубим не као Биба него као они глумци из америчких филмова.