Дискусије : Књижевност

 Коментар
Zashto nisi to uchinio?
No-1
28. октобар 2012. у 00.38
Živi!
I živi što lepše, ali tako da te nije stid. I radije pristani da te Bog pita: zašto nisi to učinio? Nego: zašto si to učinio?''

~ Meša Selimović
Minodora
(kustos)
28. октобар 2012. у 11.29
„Da nisam našao tebe, bio bih ljut na život, pa ne bih imao ništa, kao ni sada, ali ne bih znao šta je sreća...
Ne bi ti bilo lakše, ali bi meni bilo teže, i to je pravo.
Nikad te više neću ostaviti samu, sve što se desi, desice nam se zajedno.”
m. selimović
Minodora
(kustos)
28. октобар 2012. у 11.32
„Ja nemam dva srca jedno za ljubav, drugo za mrznju.
Ovo sto imam - zna samo za tugu.”
m.selimović

No-1
28. октобар 2012. у 18.17
Hvala;)

Sve čemer, sirotinja, glad, nesreće... A zašto je tako..? Ne znam. Možda zato što smo po prirodi zli, što nas je bog obeležio. Ili što nas nesreće ...?

Tajna se duže pamti nego jasna istina. Znaš li šta je najlepše u životu..? Želja, prijatelju. Usamljenost rađa misao, misao rađa nezadovoljstvo, nezadovoljstvo ...

M.S
No-1
28. октобар 2012. у 18.20
Hvala;)

Sve čemer, sirotinja, glad, nesreće... A zašto je tako..? Ne znam. Možda zato što smo po prirodi zli, što nas je bog obeležio. Ili što nas nesreće ...?

Tajna se duže pamti nego jasna istina. Znaš li šta je najlepše u životu..? Želja, prijatelju. Usamljenost rađa misao, misao rađa nezadovoljstvo, nezadovoljstvo ...

M.S
No-1
28. октобар 2012. у 18.40
Upoznali smo se na veoma cudan način. Preko daljine smo se zavoljeli. Samo smo rijeci, glasove i slike jedno od drugo imali, ali to nas nije sprijecilo da izgradimo ljubav s tolikom jacinom, kao nikada do sada! Kada smo se prvi puta vidjeli, bio je to veoma cudan osjecaj, stojali smo jedno pored drugog, pruzili jedno drugom ruku, gledali se u oci, predamnom je stojala osoba koja mi je bila tako poznata a u isti cas i tako nepoznata. Sjedili smo jedno pored drugog, i gledali se. Pored mene je sjedila osoba o kojoj sam sve znala, ali tako malo imala.
Sunce je sjalo u tvoje oci, kao sto su i moje oci sjale gledavsi u tebe. Srce je u istom trenu i sporije i jače kucalo. Da li je to bila zaljubljenost, ili strah, i dan danas ne mogu raspoznati!
Od prvog susreta, su nastavili i drugi, i treci, i još mnogo vise...
Sada se nismo voljeli samo rijecima, nego i dodirima.
Svaki dan smo se voljeli sve vise i vise. Uvijek smo bili jedno za drugo tu, ja sam bila bolesna, moje srce je bilo slabo kao sto je i tijelo, bilo blijedo i iscrpljeno. Ali to tebe nije sprijecavalo da me volis, nastavio si da se brines o meni i da uvijek budes tu za mene.
Pored moje bolesti, imali smo i drugih prepreka, koje je nasa ljubav morala pobijedti. Moji roditelji su bili protiv tebe, samo zbog imena. Da, tvoje ime im se zabadalo u srce kao vatrena i otrovna strijela. Nije im ni bilo bitno šta sam ja osjecala, i to što si ti mene pravio sretnom. Postavili su mi uslov, oni ili ti. Kako moje srce ovo odluku da prezivi? KAKO? Svijet su mi sa par rijeci moji roditelji, moja krv srusili Andjele, ja sam odabrala tebe! Jer nisam mogla da zamislim zivot bez osmijeha koji si mi svaki dan davao na licu, bez tvojih usana, dodira, tvog mirisa, tvojih ociju... Sada smo postojali samo mi, i nasa ljubav, i nas san!
Jeste, postojali smo mi, nas san, i moja bolest borila sam se, samo zbog tebe andjele. Samo radi naše ljubavi, i našeg sna. Sve sam od sebe davala, da mi srce ojaca. I hvala tebi sto si uvijek bio tu. Izdrazala sam nekako, ali bol nikada nije prestala.
Čak smo i nas san ostvarili, andjele ja sam ti rodila sina! Dokaz i simbol naše ljubavi, ovim smo ojacali nasu vezu, kao i nasa osjecanja, sve je bilo još snaznije. Ali najvaznije je bilo, rodila sam ti zdravog sina. Konacno nam se san ostvario. Dijete je imalo predivno ime, ime koje smo mu htjeli naditi, j o s kada smo ja i ti bili mladi, i tek poceli sanjati taj san. Kada su moji roditelji čuli ime djetea, konacno su prihvatili nasu ljubav. Ali tada je bilo kasno.
Moje slabo tijelo, se sve vise iscrpilo, i raspadalo. Ja vise nisam imala snage.
Umrla sam! Zao mi je sto sam te ostavila andjele. Oprosti mi. Hoćeš li mi ikada moći oprostiti.
Zao mi je sto ostavi i tebe i sina. Oprostite mi. Vi ste bili ono za sto sam ja živila. I ja ću idalje zivjeti u vasim srcima...

Emma Lilli
No-1
28. октобар 2012. у 20.34
~Roman...
„ДЕЧАК ИЗ ЖУТЕ КУЋЕ” – НАЈШОКАНТНИЈИ РОМАН

МОСКВА – Публициста Саша Миливојев, аутор књиге „Дечак из Жуте куће”, у којој се детаљно описују злочини албанских терориста на Косову, каже да је то „најшокантнији роман икада објављен у свету и постаће енигма за Трибунал у Хагу”.

„У улози приповедача у роману дечак – сведок прича приче о косовском рату, о језивим злочинима злогласне ОВК над киднапованим жртвама, о трговини њиховим виталним органима и о трговини људима, о прогону, силовању, о етничким чишћењима, логорима и тајним затворима, о геноциду и тајним гробницама”, рекао је Миливојев за „Глас Русије”.

Он се нада да ће овим романом утицати на свјетску јавност да покрене истрагу о злочинима у „Жутој кући” и истрагу високоорганизованог криминала, када су се у ратном паклу кршила правила ратовања.

„Живе људе су замотавали у бодљикаву жицу и бацали низ брда”, то је једно од најблажих сјећања главног јунака књиге – дванаестогодишњег Србина руског поријекла којег су у сред бијела дана отели Албанци и који умало није постао жртва „црних трансплантолога” у по злу чувеној „Жутој кући” на сјеверу Албаније, гдје је убијено најмање 300 људи, углавном Срба.

„Многи угледни извори тврде да су њихови органи били продати у иностранству, што је омогућило врхушки терористичке ОВК да се невероватно обогати”, истиче Миливојев.

Он каже да је, читајући списак несталих и киднапованих лица на Косову и Метохији 1999. Године, који је објављен на сајту Министарства за Косово и Метохију и на сајту МУП – а Србије, дошао до информација о ужасним и тужним судбинама жртава.

„На списку је 1. 128 људи. Међу њима је било жена и деце, и свештених лица. Губи им се сваки траг… Материјал за роман сакупљао сам разговарајући са сведоцима, са породицама несталих и киднапованих, разговарајући са припадницима Војске Југославије и полиције који су се борили са терористичким групама злогласне ОВК”, наводи Миливојев.

Он каже да је читао и оптужнице Тужалаштва за ратне злочине, тумачио их и поредио са причама свједока, те да је разговарао и са Албанцима и са „окупаторима” и дошао до језивих прича о несталим и киднапованим цивилима.

„Романописац увек има право на фикцију, али фикција за тако добар роман ми није била ни потребна. Биле су довољне приче из живота. Стварност је толико језива. И све сам видео као филм”, рекао је Миливојев.

Осим разговора са свједоцима, он каже да се служио и полицијским извјештајима о терористичким нападима на територији Косова и Метохије 1998. И 1999. Године.

„Нисам ја измислио косовски рат. И мене су НАТО бомбардери и `Црни орлови` гађали бомбама због измишљеног случаја `Рачак`, у коме су наводно Срби масакрирали Албанце, па сам тумачећи догађаје у косовском рату лоцирао једну гробницу. Полиција и Тужилаштво имају информације о киднапованом аутобусу 1998. У ком су били рудари копа `Белаћевац`.
Према информацијама сведока, жртве су бачене у бунар на Каљаји”, истиче аутор романа.

У предговору, који је посвећен бившем тужиоцу Хашког трибунала Карли Дел Понте, он изражава своју забринутост да је међународна заједница „гурнула под тепих” проблеме „црне транспантологије” на Балкану.

„НАТО је бомбардовао Србе и тако дао подршку Албанцима да протерују и убијају наш народ и да на територији наше покрајине стварају државу криминала и безакоња, богатством од крађе руда и виталних органа киднапованих цивила. Међутим, ни Албанци ни Срби никада се неће осободити окупатора уколико не буду сарађивали”, наглашава Миливојев.

Према његовим ријечима, кад проблеме „црне трансплантологије” на Балкану неко жели да „гура под тепих” то значи да себе или неког штити од глобалног суда и међународне бруке.

Одговарајући на питање како је одлучио да се бави овом темом, Миливојев каже да га много тога везује за Косово, да му је мајка са Косова, рођена у Приштини, одрастала у Обилићу, те да га је инспирисала и судбина неколико хиљада невиних жртава које вапе за правдом.

„Потресен судбинама несталих и киднапованих лица почео сам да пишем роман, исповест дечака из `Жуте куће`. Дечак из `Жуте куће` се појавио да покаже свету да ми нисмо `најгеноциднији народ на свету`. Инспирисала ме је Карла Дел Понте. Сазнао сам за трагичне судбине жртава и то је било јаче од мене”, каже Миливојев.

Он каже да тужилаштво Републике Србије мора јавности да открије тајне гробнице, као што су објавили изјаве заштићеног свједока, припадника ОВК.

„`Извадио сам Србину срце, и даље је куцало` – та реченица је потресла људе широм планете. Реч је о деветнаестогодишњем младићу, жртви. Откривањем гробница Тужилаштво Србије би доказало геноцид над Србима и да је тзв. Држава Косово геноцидна творевина, а не Република Српска”, закључује Миливојев.
No-1
31. октобар 2012. у 22.24
Život nije samo topla plima.
I kada te nema - treba da te ima...

No-1
01. новембар 2012. у 14.05
Nisam,pa šta..?
Nisam ti rekao koliko volim jesen... Mislio sam da ćeš biti tu, i sada... Nisam ti rekao da sam sve zavoleo pored tebe, sve ljude, čak i predmete koje si samo jednom bar pogledala, sve pojave, senke, pa i nju, jesen... Koliko ja to ljubavi onda imam...? Sve ljubavi ovog sveta, ili samo jednu jedinu, toliku, da u nju sve mogu da stanu, čak i sada kada si otisla...Zašto...?
 Коментар Запамти ову тему!

Looking for Lava Rock Bracelets?
.