KOLUMNA.

Seljak u Beogradu

Beograd. Volim ovaj grad. Ne znam zašto, ali ga volim. Nisam Beograđanin, ja sam seljak. Ne ovaj iz Beograda, već onaj pravi seljak sa sela. Iz svog lepog sela, došao sam u ovaj lepi grad. Beograd je Srbija iako nije cela Srbija Beograd.
U poslednje vreme sve češće čujem komentare kako je Beograd „sabirni centar”. Ima nas ovde raznih, ali Beograđana je u Beogradu najmanje. Neki se i bune. Nedavno sam u gradskom prevozu imao priliku da čujem monolog jedne velike beogradske gospođe koja je tom prilikom izjavila kako od studenata iz unutrašnjosti ne može da se živi .
„Smrdite i prljate ovaj grad”, vikala je beogradska lejdi po autobusu koji je bio prepun studenata i to neposredno po kretanju autobusa sa stajališta ispred Studenskog Grada .
„Od vas seljaka ne može da se diše, kultvizujte se malo!”, nastavila je gospođa u svom stilu. Vikala je, vikala i vikala, ali smo se svi pravili da je ne čujemo. Imao sam ogromnu želju da joj priđem i pitam je da li je sa njenim mentalnim stanjem sve uredu. Ali nisam. Mi seljaci imamo bar neku osnovnu kulturu.


Svuda svoj na svome

Beogradski univerzitet je svakako najveći univerzitetski centar na Balkanu, na njemu trenutno studira četiri puta više studenata iz unutrašnjosti nego Beograđana. Ko je kriv zbog toga? Krivi smo mi, deca iz provincije. Krivi smo zbog toga što smo vredniji, uporniji, odlučniji, istrajniji. Nikako pametniji. Kao srednjoškolac imao sam ogromnu želju da upišem studije u Beogradu. Činilo mi se gotovo nemogućim, ali bio sam odlučan u tome. Kada odrastete u maloj sredini u kojoj živi jedva hiljadu stanovnika, Beograd gledate kao centar sveta, kao tvrđavu koju ćete teško osvojiti.

U Beograd sam došao sam, 2009. godine, kada sam polagao prijemni ispit za upis na fakultet. Beograd sam do tada video samo na ekskurziji u jednom od nižih razreda osnovne škole, i svakodnevno na Beogradskoj hronici.
Snašao sam se zahvaljujući jednoj rečenici koju ću, siguran sam, pamtiti celog života: „Izvinite samo da vas pitam…”
Ta rečenica bila mi je jedina karta za put kroz Beograd, i ujedno rečenica koju sam najviše puta u životu izgovorio.
Prijemni sam položio, studije upisao, a Beograd u narednih godinu dana prepešačio uzduž i popreko. Trebalo je dosta vremena zapamtiti sve silne ulice i brojeve raznih autobuskih, tramvajskih i trolejbuskih linija.
Živeo sam u Studentskom Domu. U Studenjaku. To je jedno od najlepših iskustava koje neko može da stekne u životu.
Studenjak. Centar grada Beograda za sve studente iz provincije, sa koferima punih snova i ambicije – kako reče Balašević.
Prihvatio sam Beograd takav kakav je. I on je prihvatio mene takvog kakav jesam.

I dalje studiram u Beogradu, radim kao TV Voditelj i povremeno pišem tekstove u nadi da i to neko čita. U Beogradu sam stvorio svoj mali svet. Među Beograđanima sam stekao i mnogo prijatelja, jer i Beograđani su ljudi. Dobri ljudi čiji se otac, deda ili pradeda doselio u Beograd iz nekog sela kao što sam i ja.
Beograd je tokom 20-ih i 30-ih godina prošlog veka brojao 239.000 stanovnika, nepunih sto godina kasnije taj broj se povećao na preko 2.000.000 ljudi.
Beograd jeste jedno veliko selo, zato se mi seljaci sa sela u njemu i osećamo kao „svoji na svome”.
Zbog toga ga toliko i volimo.

N.S