Pokusavam da ne mislim
o svemu onome što se neće desiti...

Ti naizgled krhka i spokojno sklupcana uz mene
U predivno surovim kanadskim zimskim noćima
Dok nas duboki svezi sneg brani od sveta
Nasmejana pored mene
Dok se vozimo kuci
Posle već zaboravljenog filma

Svejedno je
čitav jedan nemogući zivot
u kojem su svi srećni koliko i ja
čitav jedan moj san
kojeg se budan nikad nisam secao
dok te nisam upoznao
i priznao
i sto vise spoznajem o tebi
to sve manje prepoznajem sebe
uplasen sam
jer sad znam da ovaj moj prosecan zivot
neće proći
u miru i spokoju
iako možda nikad nećeš znati
ili možda već znaš
dala si mi te cudotvorne snove
koji mi pomazu da sporije umirem
iako brze disem...
sudbina...
ili potreba...

Ko zna... ne marim...
valjda

Možda i kobna nevolja...
al' nikuda ne bezim.
ranije bih precutao… ali ne i sada
ranije bih sebi pomogao
i oprostio
ali ne i ovaj put.
Ovaj kratki roman će imati autentican kraj…

Nemogući zivot…
ali dan…
ili momenat?
Moram da znam.

Šta mislis
zar nije lepo
sto sad nema ni dana
ni trena
kad bas niko na ovom svetu
ne pomisli na tebe