Razgledanje fotografija

po ko zna koji put,
gledaš tu istu sliku:
ispod zamrznutog neba
protice reka
i grad sa druge strane
i slepovi u luci
drvece golih grana
onda visoki borovi,
sjajni od leda

eno ga opet,
dole, pod tvrdjavom:
tamo cuci grad tvog
detinjstva,
zaglavljen u zagrljaju smrti
i prolaze vozovi,
cujes ih tihe,
kao da slute,
mami te srebrni
ton
zimskog sumraka,
kako je to kad Svinja
pojede neciju mladost?

ponovo,
gledaš u neko davno
zalzece sunce,
oko nas bili su samo
ratovi, raspad i smrt,
i mi sto verovali smo
snagom naivnih decaka
da negde postoji sloboda,
i mir da nije pusta reč
kao u nasoj kuci
koja pada

po ko zna koji put.

MC