Kapućino

Bilo je oko devet sati ujutru, kada je doktor Golc osetio snažnu potrebu za jednim dobrim kapućinom. Ne za nekim običnim kapućinom kakav se može dobiti u jeftinim lokalima, nego za jednim pravim, italijanskim kapućinom, onim u čijoj se aromi skoro oseća dah Italije, bezbrižnost miholjskog leta u Padovi i duh renesansne mladosti. Naravno, doktor Golc je posedovao aparat za pravljenje espressa i kapucina, onaj skupi, Krupp-ov, onaj koji brižljivo izabrana zrna lagano dozreva, zatim nežno i skoro bezbolno melje, keramičkim, a ne čeličnim noževima, pa onda priprema, meša, kuva, od svežeg mleka pravi penu, sve na idelanoj tempertauri od tačno 71 stepena celzijusa kako propisuju italijanski gurui kapućina. Doktor je imao i nekoliko glavnih knjiga o kapućinu, sve same izuzetne reference vazane za načIn pripreme, konzumiranja i filozofiju kapućina. Pored ostalih, bile su u Doktorovoj biblioteci i knjige: „Cappuccino - the ulitimate bible” od Tonija Kontaze, zatim „Advanced cappuccino in everyday life” od Pazarelli-ja. U potonjoj se, recimo, moglo pročitati, da jedan pravi muškarac nikada ne pije kapućino posle jedanaest i trideset izjutra, nego samo espresso, kao i ostale važne stvari vezane za espresso i kapućino…

Tek, oko devet časova i pet minuta, odmoran i svež, Doktor se približio sjajnom kućištu svog Krupp-ovog aparata. Pogladio je njegovu čeličnu spoljašnost i malo se trgnuo od tog hladnog i solidnog, skoro tevtonskog dodira. Nije to bio neki klasični „De Longi”, svima znanih, oblih, „art-deco” površina, ne, Doktor je imao puno poverenje jedino u solidnu germansku izradu, a pošto se danas ionako sve proizvodi u Narodnoj republici Kini, skoro da mu je bilo svejedno, osim možda, kada bi imao posetu, uglavom fine i produhovljne ljude i (po mogućstvu) mlade žene. Tada bi začudjenim gostima, povišenim tonom, morao da objašnjava zašto ipak Krupp, a gosti bi samo jedva primetnim pokretom obrva odavali čudjenje, ali, doktor je unapred imao pripremljen govor za tu priliku, odgovor koji su i oni unapred znali, jer svi Golcovi prijatelji su bili mladi, uspešnii obrazovani i čitali iste ili slične časopise i knjige…

Oko devet i sedam. Doktor se po prvi put, tog jutra, osetio malo neprijatno. Možda ga je upravo čelični dodir aparata za kapućino uznemirio, pa se setio sinoćnjeg druženja u lokalnom „pesničkom kafiću”, kada je zajedno sa svojim društvom otišao na performans - recital jedne umetnice, uz gitarsku pratnju. Popili su odmah par pića i krenula je ta rasprava o kapućinu i o aparatima za kapućino, zatim o turističkim destinacijama, onim povoljnim. low-cost aviokompanijama i generano o uživanju u životu. Ispostavilo se da svi prisutni izuzetno uživaju u životu, ali da ne razumeju teoriju kapućina, tako da se Doktor često žestio objašnjavajući i padao u vatru zastupajući svoj stav da je „Krupp” aparat bolji od „De longi-ja”, a toj žestini je pripomogla i druga čaša intenzivnog koktela „Mojito” sa svežim listovima nane. I prepirka je trajala i stišavala se, nikad preglasna i nikad neumesna, nikad van granica prihvaćenih kulturnih standarda, onako kako to već biva kada diskutuju kulturni ljudi. Dalje su se pred društvom, kao na poslužavniku, nizale nove teme: emancipacija žena, položaj žena u islamu, pa mogućnosti interneta, pa gaming, najpovoljniji hoteli za jedan „off” vikend… i svako se već trudio da svojim nonšalantnim komentarom zabavi i sebe i prisute i da prekine il skrati neprijatne pauze izmejdu tema, kada su svi ćutali, kao da ne znaju šta bi više rekli…

Oko devet i deset, Doktor Golc se već zaista osećao neprijatno. U strukturi sećanja na prethodno veče bilo je nečeg skrivenog, tajanstvenog, onespokojavajućeg. Iako je se radilo o finom druženju, o zanimljivim ljudima, slobodnim od porodičnih obaveza, kolegama sa posla i studija, o dobroj atmosferi, i kafiću sa savršenom uslugom….

Možda je sve počelo baš kada se poveo razgovor o ‘datingu„ i o zgodama i nezgodama koje su prisutni skoro doživeli na tržištu partnera i relacija.

Kad je na njega došao red, Doktor Golc je samo glasno rekao: ”Život je koktel koji treba ispiti„.

Sve glave se okrenuše prema njemu.

‘Šta je, nemaš ništa da nam ispričaš, da te nje skoro nasamarila neka pohotna baka sa interneta?” pitao je kolega Grgor, po malo pakosno, znajući da je doktor Golc, u njihovom malom društvu, takoreći bio pionir u pronalaženju partnerki preko interneta.

Ali Golcu se to pitanje nije baš svidelo. Samo je odmahnuo glavom. Ionako je u poslednje vreme, posle toliko razočarenja gubio interes za dating, za besmiseni „erotski chat’, sa očajnim ženama kasnih sredjnih godina. Sve mladje žene za kojima je doktor toliko čeznuo, uglavnom nisu čeznule za njim, a i njemu je bilo glupo da ih ”zabavlja„. Nijedna od njih nije slušala muziku kakvu je on slušao, niti su im se druga interesovanja poklapala, najviše bi se poklopilo jedno interesovanje, a to doktoru nije bilo dovoljno, ili žena nije posedovala one visoke estetske i telesne kvalitete kakve je doktor cenio, ili ih je posedovala, a nije bila dovoljno produhovljena…

Sve u svemu, do neprijatne situacije zbog Golcovog ćutanjanije došlo, jer u društvu doktora Golca i nije dolazilo nikada do neprijatnih situacija, već su svi bili OK i razgovor je samo potekao dalje kao voda kad skrene po nailasku na neku prepreku. I svi behu naručili ”drugu čašu„, i sve je, posle te druge čaše, bivalo nekako intenzivno, što je koincidiralo sa izvedbom performansa – jedna mlada pesnikinja recitovala je stihove o ispoljenju sopstvenog ”ženstva„, kojih se Golc kasnije sećao u nekoj pomućenoj formi i nije mu bilo jasno, je li original tako zvučao ili se u njegovoj glavi sve pomešalo. A, umetnica, odevena u neobičnu, polu-prozirnu, crnu odeću, pevala je o usudu svog ”ženstva„ stihovima prpeunim očaja, tamnih, emotivnih stremljenja i sebi svojstvene autodestrukcije;

”