Fotografije mučnog stoleća



Od starčeve udovice sam dobio kartonsku kutiju sa fotografijama. „Ima previše slika”, rekla je. „Izaberi one koje misliš da vrede. Ostale ću spaliti.”

Te fotografije je starac sakupljao za života. Crno bele slike, neke skoro izbledele i neprepoznatljive, neke u dobrom stanju. Na vrhu kutij ebio je koverat sa isečcima iz novina. Članci iz „Politike” i „Vjesnika” o njegovom rodnom mestu, zatim izjave slučajnih prolaznika, date novinarima , sve zapisano nekim neobičnim jezikom, jezikom kakav se danas više ne govori. Listajući, mislio sam, kako je starcu jako bila važna ta propadnost svom rodnom gradu.

Među starim članicma, jedan je odudarao od ostalih, jedan sa ratnom tematikom. Starac je bio partizan u Drugom svetskom ratu, verovatno ga je zato sačuvao. To je bio nekekav feljton. Ukratko, partizanske jedinice koje su ušle u zatvorsku bolnicu ustaškog zatvora Stara Gradiška, koji je bio u sklopu logora Jasenovac. Na prvoj slici je nekakvo stepenište, posvuda mrlje od krvi, jedna bačena velika sekira i cipele. Nešto je čudno oko cipela, nešto viri iz njih. U tekstu ispod slike piše kako su partizani na stepenicama zatekli niz odsečenih nogu zatočenika. Zaista, to što viri iz cipela su grubo presečene kosti i partljci ljudskih nogu. Na drugoj fotogafiji su bolnički kreveti i u njima zaklani bolesnici.

Kako su izgledali ti trenuci užasa, to nasilje, oslobodjeno na jednom običnom stepeništu. Ko su žrtve, a šta se posle dogodilo sa njihovim krvnicima? Zašto je starac sačuvao baš taj isečak iz novina? Da li je i on bio zgrožen kao i ja? Fotografija o tome ćuti, ali govori rečito o suštini hrvatske državne ideologije.



Posle isečaka is štampe na red dolaze stare fotografije. Radne akcije: mršavi njihova prebrojiva rebra, ali svi nekako žilavi, snažni. Sve to još miriše na rat, neko vanredno vreme. Tu je i Starac, sada kao mladić, i on učestvuje, i on gradi zemlju.



Dalje, Po odeći zaklučujem da se radi o pedesetim godinama dvadesetog veka. To su neki ljudi, neke žene koje je starac slikao. Tada je kupio svoj prvi foto aparat. Sve neka sjajna i srećna lica, sve neko sunce. Muškarci nose široke pantalone i odela tog vremena. Starice su u crnini, sasvim osušene, ali iz njihovih očiju izbija neka žilava snaga. Zatim neke žene u crnogorskoj nošnji, pa neki vlastelinski dvorac u Hrvatskoj. Lica su mršava, željna, a oči zrače. Je li to ono što su zvali „doba posleratnog optimizma”, ti jeftini štofovi, taj minimalizam na ulicama, ta želja. Ili je to samo obična radost druženja, besplatno zadovoljstvo sadržano u tome da se ne živi jedan pored drugog, nego jedan sa drugim...



Porodični portreti, folklorni ansambli koji igraju svoje igre. Onda Italija, mnogo Italije, starac je voleo Italiju. Venecija, Trst, Padova, Firenca. Unutrasnjost restorana, nekekve klape koje pevaju. Vespe, „fiće”. To su sada već šezdesete godine. Brodovi, korita i porinuća... starac je radio u brodogradnji. Država je bila velika, ozbiljna. Kao primorac, bio je angažovan iz beogradske centrale da kreditira brodogradilišta u Rijeci i Splitu. Službeni putevi. Godišnjice, komemoracije, slavlja, počasni gosti. Mornari i uniforme. Putovanja u Dansku, Švedsku i Japan.



Oko 1970. kao da se sve prekida. Starac je dobio sina i stekao porodicu. Možda je tada slikao njih, možda jedno vreme nije slikao za svoju dušu.



Poslednji koverat. Fotografije starčeve beogradske svakodnevnice. Automobili, sneg ulice. Moda osamdesetih.



Na kraju gomila slika sa kraja osamdesetih. One su u lošem stanju, iako su najnovije, a to govori o padu kvaliteta fotografskog papira, tužnog podsećanja na pad kvaliteta života u tom tužnom stoleću. Na slikama su mase ljudi koje se nekuda kreču, kao reke gonjene kakvom spoljašnom silom. Devojke u „Mont” jaknama i farmerkama, izgubljenih izraza. Ljudi u mantilima, radnici, žene. Jedna debela žena, fabrička radnica u kombinezonu, ponosno nosi sliku Slobodana MIloševića. Piše „Slobo mi te ovlimo”, pozadina od sivog, skoro crnog oblačnog neba i lik njihovog voljenog vodje i njegov zlokobni osmeh.



Da li je starac već tada shvatio da je sve gotovo? Da su ideali njegove mladosti ubijeni. Posle je sledio rat, nastavak onog iz 1941. Ovog puta nije bilo partizana, igrali su samo negativci. Obični ljudi koa nemi pioni i saučesnici koji puštaju da im se sve dešava mirno kopajući sebi grob.



Drugih fotografija nije bilo. Ustao sam.



„Spalite sve”, rekoh udovici pružajuči joj kutiju.



MC